Category Archives: Priče, pesme, intervjui
Слика 10 (Камелеон)
Написала Гордана Славковић
Комшијски рат поврћем тактички постаје занимљивији. Две беле тиквице не обраћају пажњу на линију фронта и башкаре се у нашој башти. Што би мој комшија рекао:
- Јуче нису биле оволике. Гле, колико су порасле.
Слажем се с њим. Јуче их није било с ове стране рова. Обновиће се утук на утук од прошлог лета. Распламсаће се филозофска расправа о пореклу имовине и права на својину. Чије су тиквице ако расту у једној, а рађају у другој башти? Експлоатишу енергију земље тамо, а сунчају се овамо. Ко треба да их убере? Не указујем још увек на окупацију приватне територије необичним оружјем јер чекам да се укључи публика. Биће то занимљив двобој уз необјективне навијаче и пристрасне судије. А и комшија је променио плочу и прешао на најљубазнији обртај.
Слика 9 (Један комшија, две баште и много тиквица)
Написала Гордана Славковић
Башта мирује само привидно. Сазрева семе, шушти лишће, пуж се непоколебљиво пење уз јабуку. Невидљиви сликар мења боје. У јед зелену убацује жуту. На георгине је просуо пуну шаку загореле браон нијансе. Испрскао је копљасте листове сирка окер пегама. У ограду обавијену лозом сипао је кантицу црвене фарбе. Тамнољубичасте бобице као новогодишњи украси висе са вињаге што се увија уз гране шљиве. Нека, мени непозната, напаст детаљно зумба купусњаче. На сребрнозеленој чипки раштана може јој позавидети и најбољи мајстор филиграна.
Слика 8 (Летња башта у рану јесен)
Написала Гордана Славковић
Кад пожелиш нешто конкретно за јело, значи да је прекретница у теби. Болест иде на једну, ти на другу страну. Нису нас без разлога у детињству кљукали мудрошћу „Здравље на уста улази“. Први дашак здравља осетио се седмог дана у касно поподне.
- Замисли гладан сам.
- Стварно?! Загрејаћу пилећу чорбицу.
- Нећу чорбу. Једе ми се нешто конкретно.
Слика 7 (Ко нема у глави, има у ногама)
Написала Гордана Славковић
Ништа није указивало на то да ће дан почети заборавно. Сем једне ситнице можда. Први јутарњи поглед обавезно прво сними Цркву Светог Максима Исповедника, а затим се спусти на терасу на супротној страни улице. Комшије сваког јутра идилично уживају у првој кафи. Јутрос је црква, наравно била на свом месту, али комшија нема. Покушала сам да будем духовита и да помислим како су заборавили јутарњи ритуал.
Ми смо још од синоћ спремни да данас дамо крв. Просто једва чекамо. Никад ми раније тако нешто није причињавало радост, али ето, времена се мењају. Пожелиш и да си дежурни кућни ђубретар само да те додирне ваздух. А ваздух је овог јутра субјективно свежији. Почео је ветар. Вероватно и код комшија на тераси.
Слика 6 (Да се не баци)
Написала Гордана Славковић
Моја породица колико год се трудила да иде у корак са временом, није превише „широкијех схватања“ и грчевито се држи старих правила и модела понашања „Чувај док имаш. Пружи се кол’ко ти је губер дугачак. Не бацај храну, греота је. Пољуби хлеб пре него што га бациш…“ Наталожило се то гладно искуство кроз генерације предака и не дозвољава руци да хладнокрвно спусти хлеб у прождрљиво грло корпе за отпатке.
Из најбољих жеља дефинитивно се рађају најпогрешније ствари. Давно смо то приметили, али нисмо променили. Као и сви родитељи, за децу смо остављали најбоље, најсочније, најзрелије воће. И колико год смо се трудили да нагомиламо витамине и да их систематски кљукамо њима, оне би само мрљавиле па би воће брзо одустајало од своје свежине. Банане би се испегавиле, на јабукама се стварали сумњиви тамни кругови, око грожђа ројио се облак ситних винских мушица.
Петар Кочић о отаџбини
У часопису Отаџбина (политичко-информативни лист, Сарајево, 1907-1908; 1911-1914), власник и оснивач Петар Кочић у уводнику првог броја написао је:
″Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.
Отаџбина је њива на којој се непрестано сеје и жање: ми жањемо што су сејали наши преци, а сејемо да имају шта жети наши потомци.
Слика 5 (Испеглани дани)
Написала Гордана Славковић
И обичне ствари постоје. Прескачемо их кад представљамо себе, кад упиремо поглед у будућност, кад се хвалимо сећањима. Неправедно. Можда је могуће и у њих унети мало боје.
Слика 4 (Ништа ново)
Написала Гордана Славковић
Хтела сам да пишем о природи. Најзад је сунчан дан и самој себи дугујем један леп још увек зелен пејзаж. Међути, све је кренуло у другом правцу. Ништа ново да се планови измене.
Идемо на контролу. Радујем се што ћу прошетати до амбуланте. Испред зграде схватисмо да смо промашили гардеробу. Наше тренерке и јакне брзо постају сувишне, а недостају нам наочаре за сунце. Да ли због модног фијаска или нечег другог, тек не осећамо се најпријатније. Ошамућени смо, манта нам се у глави, а пред очима трепери. Жмиркамо и желимо што више боја да понесемо са собом у стан.
Трагања вечитог дечака
Написао Димитрије Јаничић
Јовица Ђурђић (Добој, 1949) је по струци педагог, али по опредељењу и ономе чиме се стварно бави – песник. За песнике кажу да су у реалном времену – померени, јер за њих свет око њих није као за све остале. Оне виде друкчије. Много тога што обичан човек не примећује, они виде као битну одредницу стварности.
Недавно је Ђурђић направио избор своје љубавне поезије. Насловио га је „Ко ти је украо звезде из очију“. Када човек прочита збирку схвати да то није због избора песме која је карактеристична, да се та констатација не односи само на сталну тему песникову – жену, већ на њега самог.
Слика 3 („Сан летње ноћи“)
Написала Гордана Славковић
За све је крив „ Сан летње ноћи“.
Брижљиво смишљен план обавезно пропадне. Задовољно седам испред телевизора. Само да нађем неки добар, опуштајући филм пред спавање. Дан је у најави био досадан, али сада видим да и није тако лош. Бринем једино за спавање. Како да спавам кад сам се преспавала! Може ли овако да се каже? Мислим на стање када превише спаваш, као кад се преједеш. Као да сам се раставила на ћелије које су спавале и кад сам била будна.
OD KNJIGE DO DUŠE 