Написала Гордана Славковић

Стали смо на реп изолацији, а ја имам још две теме за приче. Коју да изаберем? За прву  сам емотивно везана. Друга је болна тачка нашег менталитета.  Прва је старија и води ме до друге. Без прве не бих открила другу. Али тек заједно дају слику наше стварности. Па да кренемо редом.

Џиџи и Зевс су кућни љубимци из Београда на привременом хотелском смештају код нас. Она је једна каприциозна чивава, а он је равнодушни француски булдог. Потпуно су различити и непотпуно слични. Повремено ратују, привремено се слажу и увек се такмиче. Зевс први утрчава у стан кад нам стигну у госте. Џиџи се прва смести у крило. Обоје воле да се мазе, али госпођица ипак прикупи више симпатија и у кући и на улици. Зевс не уме или неће да се наметне. Кад осети да није интересантан, само се окрене на другу страну или се прућне на под колико је дуг.

Написала Гордана Славковић

Субота никако да се извуче из пиџаме. То је прави викенд дан. Дан за купање у сунцу. Дан за прескакање јутарњих звона. Чујеш их, али не хајеш. Уживаш док у дневни распоред скоцкаваш обавезе. Неке избацујеш као поцепане чарапе. Друге одлажеш у оставу за нека боља времена. Остаје само оно што се мора или што ће улепшати један дан, у најави већ помало досадан.

Написала Гордана Славковић

Широким загрљајима стежемо технолошка достигнућа. Интернет, Гуглица, Едмодо, Вајбер или Вибер, навигација, Фејсбук, Инстаграм, Тик ток, Јутјуб, рачунари, таблети, паметни телефони и телевизори… Милом или силом савладавамо све. Почиње филм, читамо наслов, главне глумце и кратак приказ, али хајде да видимо кад је снимљен. Занимљиво, баш смо  потпуно  информисани. То и то се налази у тој улици, тај број. Нема проблема, кад кренемо укуцаћемо навигацију. Практично, без лутања стижемо на циљ. Чујемо за неко место богу иза ногу. Све је на мапама. Пронаћи ћеш најдубљу, највишу и најудаљенију тачку очас посла јер нам је планета на длану. Читаш неразумљиве латинске називе медицинског извештаја. Ништа више није страшно.

Написала Гордана Славковић

Кад пожелиш нешто конкретно за јело, значи да је прекретница у теби. Болест иде на једну, ти на другу страну. Нису нас без разлога у детињству кљукали мудрошћу „Здравље на уста улази“. Први дашак здравља осетио се седмог дана у касно поподне.

• Замисли гладан сам.
• Стварно?! Загрејаћу пилећу чорбицу.
• Нећу чорбу. Једе ми се нешто конкретно.

Написала Гордана Славковић

Ништа није указивало на то да ће дан почети заборавно. Сем једне ситнице можда. Први јутарњи поглед обавезно прво сними Цркву Светог Максима Исповедника, а затим се спусти на терасу на супротној страни улице. Комшије сваког јутра идилично уживају у првој кафи. Јутрос је црква, наравно била на свом месту, али комшија нема. Покушала сам да будем духовита и да помислим како су заборавили јутарњи ритуал.  

Ми смо још од синоћ спремни да данас дамо крв. Просто једва чекамо. Никад ми раније тако нешто није причињавало радост, али ето, времена се мењају. Пожелиш и да си дежурни кућни ђубретар само да те додирне ваздух. А ваздух је овог јутра субјективно свежији. Почео је ветар. Вероватно и код комшија на тераси.

Написала Гордана Славковић

Моја породица колико год се трудила да иде у корак са временом, није превише „широкијех схватања“ и грчевито се држи старих правила и модела понашања „Чувај док имаш. Пружи се кол’ко ти је губер дугачак. Не бацај храну, греота је. Пољуби хлеб пре него што га бациш…“ Наталожило се то гладно искуство кроз генерације предака и не дозвољава руци да хладнокрвно спусти хлеб у прождрљиво грло корпе за отпатке.

Из најбољих жеља дефинитивно се рађају најпогрешније ствари. Давно смо то приметили, али нисмо променили. Као и сви родитељи, за децу смо остављали најбоље, најсочније, најзрелије воће. И колико год смо се трудили да нагомиламо витамине и да их систематски кљукамо њима, оне би само мрљавиле па би воће брзо одустајало од своје свежине. Банане би се испегавиле, на јабукама се стварали сумњиви тамни кругови, око грожђа ројио се облак ситних винских мушица.