Category Archives: Priče, pesme, intervjui
Слика 7 (Ко нема у глави, има у ногама)
Написала Гордана Славковић
Ништа није указивало на то да ће дан почети заборавно. Сем једне ситнице можда. Први јутарњи поглед обавезно прво сними Цркву Светог Максима Исповедника, а затим се спусти на терасу на супротној страни улице. Комшије сваког јутра идилично уживају у првој кафи. Јутрос је црква, наравно била на свом месту, али комшија нема. Покушала сам да будем духовита и да помислим како су заборавили јутарњи ритуал.
Ми смо још од синоћ спремни да данас дамо крв. Просто једва чекамо. Никад ми раније тако нешто није причињавало радост, али ето, времена се мењају. Пожелиш и да си дежурни кућни ђубретар само да те додирне ваздух. А ваздух је овог јутра субјективно свежији. Почео је ветар. Вероватно и код комшија на тераси.
Слика 6 (Да се не баци)
Написала Гордана Славковић
Моја породица колико год се трудила да иде у корак са временом, није превише „широкијех схватања“ и грчевито се држи старих правила и модела понашања „Чувај док имаш. Пружи се кол’ко ти је губер дугачак. Не бацај храну, греота је. Пољуби хлеб пре него што га бациш…“ Наталожило се то гладно искуство кроз генерације предака и не дозвољава руци да хладнокрвно спусти хлеб у прождрљиво грло корпе за отпатке.
Из најбољих жеља дефинитивно се рађају најпогрешније ствари. Давно смо то приметили, али нисмо променили. Као и сви родитељи, за децу смо остављали најбоље, најсочније, најзрелије воће. И колико год смо се трудили да нагомиламо витамине и да их систематски кљукамо њима, оне би само мрљавиле па би воће брзо одустајало од своје свежине. Банане би се испегавиле, на јабукама се стварали сумњиви тамни кругови, око грожђа ројио се облак ситних винских мушица.
Петар Кочић о отаџбини
У часопису Отаџбина (политичко-информативни лист, Сарајево, 1907-1908; 1911-1914), власник и оснивач Петар Кочић у уводнику првог броја написао је:
″Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.
Отаџбина је њива на којој се непрестано сеје и жање: ми жањемо што су сејали наши преци, а сејемо да имају шта жети наши потомци.
Слика 5 (Испеглани дани)
Написала Гордана Славковић
И обичне ствари постоје. Прескачемо их кад представљамо себе, кад упиремо поглед у будућност, кад се хвалимо сећањима. Неправедно. Можда је могуће и у њих унети мало боје.
Слика 4 (Ништа ново)
Написала Гордана Славковић
Хтела сам да пишем о природи. Најзад је сунчан дан и самој себи дугујем један леп још увек зелен пејзаж. Међути, све је кренуло у другом правцу. Ништа ново да се планови измене.
Идемо на контролу. Радујем се што ћу прошетати до амбуланте. Испред зграде схватисмо да смо промашили гардеробу. Наше тренерке и јакне брзо постају сувишне, а недостају нам наочаре за сунце. Да ли због модног фијаска или нечег другог, тек не осећамо се најпријатније. Ошамућени смо, манта нам се у глави, а пред очима трепери. Жмиркамо и желимо што више боја да понесемо са собом у стан.
Трагања вечитог дечака
Написао Димитрије Јаничић
Јовица Ђурђић (Добој, 1949) је по струци педагог, али по опредељењу и ономе чиме се стварно бави – песник. За песнике кажу да су у реалном времену – померени, јер за њих свет око њих није као за све остале. Оне виде друкчије. Много тога што обичан човек не примећује, они виде као битну одредницу стварности.
Недавно је Ђурђић направио избор своје љубавне поезије. Насловио га је „Ко ти је украо звезде из очију“. Када човек прочита збирку схвати да то није због избора песме која је карактеристична, да се та констатација не односи само на сталну тему песникову – жену, већ на њега самог.
Слика 3 („Сан летње ноћи“)
Написала Гордана Славковић
За све је крив „ Сан летње ноћи“.
Брижљиво смишљен план обавезно пропадне. Задовољно седам испред телевизора. Само да нађем неки добар, опуштајући филм пред спавање. Дан је у најави био досадан, али сада видим да и није тако лош. Бринем једино за спавање. Како да спавам кад сам се преспавала! Може ли овако да се каже? Мислим на стање када превише спаваш, као кад се преједеш. Као да сам се раставила на ћелије које су спавале и кад сам била будна.
Слика 2 (Први септембар)
Написала Гордана Славковић
Први септембар и ја се волимо чудно. Некад са стрепњом, некад одушевљено. Свакако са емоцијама. Сем данашњег првог септембра. Преслишавам себе од раног јутра и ништа. Септембар без боје, мириса и укуса. Излежавам се без школског звона и дечјих осмеха. Не устајем док дан не поделим на преподне и поподне. Мислим на обавезе које силом извлачим из најудаљенијих можданих фиока. Ово могу урадити пре ручка, ово после поподневне дремке. Само да све буде безначајно и смирено. Треба нешто оставити и за вечерње сате. Може вече да се развуче као пантљичара и да ме испрепада походом мрава по бледој несаници.
Слика 1 (Не дирај то!)
Написала Гордана Славковић
Понедељак не излази из пиџаме. Развлачи се као лења кишна глиста. Треба га скратити. Не могу да му дозволим да се разбашкари превише и да ме смори. Још увек имам стрпљења за преподневне сате који споро извирују из ћошкова и гужвају се под првим сунчаним зрацима.
Уобичајени јутарњи ритуал не наговештава ништа необично. Све је под контролом. Почињем вежбе које сам преко лета оправдано запоставила. Време је да се вратим у колотечину. Ускоро, за петнаест дана, боже здравља негде после 10. септембра, кренућу у школу.
Слика између (Чекајући корону)
Написала Гордана Славковић
Ово што ћу сада написати далеко је од здравог разума. Ипак ћу написати иако ћу себе после критиковати. Критиковаћу себе свакако за све и свашта, па нек се у дежурном делићу мозга за преиспитивања нађе и овај оксиморон.
Како је диван дан да се човек разболи! Није могао бити бољи. Да смо га сами бирали, не бисмо га ишчепркали из вреле августовске прашине. Небо се не види. Уместо њега разливена је тамносива водена бојица. Дрвеће се увукло у себе. Безбројне нијансе зеленила закључале су се добровољно у најдаље одаје хлорофила. Ни шћућурених врабаца нигде нема. Обично их у овакав јесењи пејзаж бар наслутим на неком жбуну или испод стрехе. Баре грамзиво расту и преливају се из својих оквира. Август не личи на себе. Ни када нас је исцедио спарином, ни кад се самоиницијативно преформулисао у јесењи месец.
OD KNJIGE DO DUŠE 