Category Archives: Priče, pesme, intervjui

Ljudi žive i umiru sa svojim rečima

Ljudi žive i umiru sa svojim rečima. One utiču na naše misli i dela. Često određuju ko smo. Kao metak, kada ga jednom ispališ, ne možeš ga vratiti. Reči imaju uticaj, zato ih birajte mudro. Neka imaju neko značenje. Živite život vredan njih. Pogotovu vaših poslednjih reči. One nas nadžive.
„Koje bi bile Vaše poslednje reči, profesore?“
„Bile bi: Neka istorija zaboravi moje ime, dokle god moje reči i dela ostanu u sećanju mojih voljenih.“

23992898-0-image-a-19_1580235580639 Read the rest of this entry

Čekaj me – Konstantin Simonov

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

simonov-un-bekle-beni-siirinin-oykusu-nasildir

Read the rest of this entry

Najstarije pitanje: kako živeti sa svešću o prolaznosti svega?

S vremena na vreme, čovek postane svestan nemilosrdnog marširanja vremena ka našoj neizbežnoj smrti. Prolaznost vremena glavni je aspekt ljudskog udesa i nosi u sebi i uzbuđenje i strah, lepotu i tugu. Dobro ili loše, svemu će doći kraj.

Miguel de Unamuno sa tragičarskog stanovišta govori o ovoj karakteristici života:

„Jedne noći spustio se u moj um jedan od onih mračnih, tužnih i žalosnih snova koje ne mogu da odagnam iz svojih misli. Sanjao sam da sam oženjen, da smo imali dete, da je to dete umrlo, i da nad njegovim telom govorim svojoj ženi: Drži se ljubavi! Uskoro će istrunuti – na taj način se sve završava.“

pec5a1c48dani-sat-550x367-1

Read the rest of this entry

Svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu

Surov je ovo svet. Nesreće je dešavaju iznenada, nenajavljeno. Tokom života, gubici su neminovni. Ili nas napuštaju ili odlazimo. Načini odlaska su različiti. I celog života tako, kašičica radosti, dve kašičice tuge. A duša zbog toga boli, čini mi se, najgore od svega. I uvek nam se čini – istom jačinom. Kad pokušam da prizovem sećanje na bol, ne mogu. Znam da me je mnogo bolelo kada je moj otac poginuo pre mnogo godina i kada mi je voljena baba ubrzo nakon toga umrla, zatim kada su mi umirali bliski rođaci, dragi prijatelji. Bolelo me je mnogo kada su mi voljene životinje umirale. Ali, ono što je čudno, ne mogu uopšte da poredim bol. Da li ima razlike u osećaju boli zbog gubitka osobe? Ne znam. Ne sećam se. Telo valjda odbija da pamti. Zbog samoočuvanja.

I eto, sada, ponovo me boli. Toliko jako da guši. Zbog nekog mog koga više nema. Nije važno što to nije bila osoba. Bio je živo biće. Životinja. Ljubimac. Bio je nama bitan. Deo naših života, deo porodice. Voleli smo ga i on je voleo nas. A sada smo i njega izgubili. I svi u kući patimo. Neće razumeti oni koji životinje nemaju. I ne moraju. Ljubav prema životinjama vas oplemenjuje. Kratkoća njihovih života i tuga zbog toga nas izbezumljuje, ali nam daje priliku da naučimo jednu bitnu stvar – svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu. Hvala ti Dante što si odlučio da budeš prolaznik u našem životu. Srešćemo se mi ponovo, uverena sam u to. U nekoj drugačijoj ulozi.

Dante

Најлепше речи – Магдалена Реџовић

Желим чути обичне речи,
Оне којих нема ових дана:
Молим, извини, изволи и хвала.
Желим чути најлепше речи
Којих као да се стиде
Они што бесне, оптужују и вичу,
Увек је неко крив
Јер не слуша њихову причу.

images

Read the rest of this entry

Priča o igumanu i dve čobanice

Iguman manastira Svetog Nikole na Vranjini, jeromonah Petar (Dragojlović) zapisao je priču o dve čobanice. Priča govori o tome kako je Sveti Petar Cetinjski jednom, dok je sa svojim đakonom obilazio narod, naišao na jednu devojku koja je čuvala ovce. On joj je nazvao „Božiju veru“ i srdačno je pozdravio. Mlada čobanica je od sveg srca zahvalila, poljubila mu ruku i zamolila za Božiji blagoslov koji joj vladika dade, obradovan smernošću devojke.

felj92752015

Read the rest of this entry

Дуго путовање у сутра – Гордана Славковић

Крећем на пут још вечерас.
Кофере, кутије, торбе,
Тегле, затвараче и поклопце
Нижем на конце.
Парчиће дана стављам у крило
И дувам са њих заједљивост,
Безначајност и сивило.
На чист терен постављам молитву захвалницу
И око ње слажем дневну рачуницу.

girl-suitcase-redhead-outdoor-31590797

Read the rest of this entry

Priča o čoveku i leptiru

Ponekad bismo u životu da krenemo prečicom i da dođemo do onog što želimo, najradije bez mnogo truda. Međutim, da bismo napredovali, ponekad je potrebno da sami savladamo prepreke koje nam stoje na putu. To isto važi i za one kojima želimo da pomognemo. Pročitajte ovu priču o čoveku i leptiru.

leptir-razvoj

Read the rest of this entry

Кад све ово прође – Гордана Славковић

Кад све ово прође, заборавићу страхове, бриге, збуњивање, лутање по мору опречних информација, савета, сугестија и дилема. Кад све ово прође, седећу у хладу врбе, гледати у воду и слушати жабе. Знам да ће проћи јер осећам додир ветра и мирис траве. Знам да ће проћи јер чујем разговор птица и шапат лишћа.
А док не прође, борим се сама са собом и скученим светом, са технологијом и папирологијом. Борим се са дилемама које свакодневно навиру као да читаву ноћ чуче иза врата и једва чекају да отворим очи па да нагрну на ноћни кошмар и још више га узбуркају.

vrba

Read the rest of this entry

Калимеро – Магдалена Реџовић

,,Неправда па то ти је!“
Омиљена је узречица цртаног јунака који је обележио моје детињство. Како ми се данас чини, ове речи обележиле су читав мој живот. Волела бих да сам само посматрач, да све у мом животу прође, а да ја не реагујем, или бар не овако како данас то чиним.
На улици, када неко дете после поједеног чипса, или тек отвореног сладоледа, баци амбалажу преко свог рамена на тротоар, а не у канту за смеће, зар морам одреаговати и рећи му да је баци у корпу, а десет других људи, који су исто то видели, не мора?

Калимеро

Read the rest of this entry