Napisala jedna Lavica

Evo, sad nađoh malo slobodnog vremena, pa rekoh, da vam nešto ispričam. Sedim na terasi i mirno ispijam kaficu, dok pored mene stoji veš koji čeka da se proste (poslednja mašina od kad su deca na moru- san svake domaćice). Ja ga uporno ignorišem, opijena mirisom jutros zalivenog cveća i očarana pesmom komšinicinog kanarinca. Bar ovu prvu kafu danas da popijem na miru, dok ne stignu deca. Sad konačno cela kuca blista i mogu malo da se posvetim sebi, a i vama.

Svakog dana iskrsnu mi neke neplanirane obaveze, a sve se uglavnom vrti oko dece. Ponekad se pitam kako je izgledao moj život i koje sam ja to obaveze imala u toku dana, pre nego sto sam postala majka.
Preturam po sećanju i ne mogu da kažem, bilo je tu i lepih trenutaka: izlasci, žurke, neostvarene ljubavi, ostvarene pa ostavljene ljubavi (nije interesantno kad ti je sve potaman), problemi sa komšinicama, jer su ljubomorne što sam lepša od njih (e, da mi je danas toliko samopouzdanja, gde bi mi kraj bio). Pa onda predmeti koji mi me leže, profesori koji me mrze, pa moram da bežim sa časova u obližnji kafić sa drugaricama iz odeljenja (sreća moja, bilo je više nas, koje su isti profesori mrzeli). Sve u svemu, jedna neobuzdana mladost, kao i svaka druga, puna nade, želja i očekivanja, koje su pretile da budu ostvarene.

Sada kada sam u ovim godinama i sa ovim iskustvom, mislim da je moj život dobio pravi smisao tek kad sam postala majka. Najlepši, ali i najteži period mog života je bila baš ta prva godina mog majčinstva. Taj period prilagođavanja, strahova, iščekivanja i svega onoga što ne razumemo i ne znamo, a tiče se naše dece, mislim da ostaje u najlepšem sećanju svake žene. Sve što uradimo u toku dana, uradimo za njih i zbog njih. Za sve što smo učinili, na kraju dana dobijemo nagradu- njihov osmeh, pre nego što utonu u carstvo snova. Za naše snove i nemamo baš mnogo vremena. Ali, mi smo najveći san već ostvarili, zar ne?
Sada je već mnogo lakše (mislim samo za neke stvari). Ne trčim vise za njima, dok oni nesigurnim koracima šutiraju loptu. Ne krijem se više iza automobila, dok se oni sami vraćaju iz škole ili prvi put idu u kupovinu. Sada imamo druge, VELIKE probleme. Na primer, treba da se izbaci smeće koje samo što ne počne da se preliva preko kante. Ja ih „ljubazno“ obavestim o tome, ali avaj. Sećanje mog mlađeg sina seže daleko u detinstvo i on viče upravo iz kuhkinje, jer ja sortiram veš za pranje u kupatilu:

– Je l’ se sećaš, ti, mama, kad sam ja imao 5 godina i kad sam morao da izbacim 3 one velike, crne kese pune igračaka, koje je „tvoj sin“ polomio. Je l’ se sećaš da sam tri puta išao gore-dole niz stepenice? Pa mogao bi i „gospodin“ sada malo da se „aktivira.“
Ili nekom drugom prilikom, ručaju njih dvojica sami za stolom (suprug i ja smo zbog nekih obaveza već rucali). Ja sam u dnevnoj sobi gledala omiljenu seriju i kad odjednom, čujem raspravu u kuhinji. Pošto nisam želela da propustim nešto u seriji, upitah ih, onako neobavezno iz sobe, mada sam znala odgovor:
– Momci, u čemu je problem?
– Pa zna se, treba da se počisti sto, odgovara stariji.

– Pa ko je poslednji završio, pitam ja, jer mi je logično da taj skloni dva tanjira, dve činije za salatu i počisti mrvice.
– I to se zna, mama, odgovara mlađi, sav srećan- Tvoj sin!
Stariji sin ima drugačiju logiku od moje i spremno dočeka opasku mlađeg brata:

– E, kad sam ja pre neki dan mogao da počistim za tobom svu onu supu i sok koji si pros’o, mogao bi i ti sad malo da se „žrtvuješ.“ Ja celog života idem za tobom jer si ti „mlađi“, pa dokle više?!

Ima dana, ne mogu da grešim dušu, kad ni ja nisam žrtva, nego zauzmem počasno mesto u omiljenoj fotelji u dnevnoj sobi, a mamini sinovi mi spreme kafu. To izgleda otprilike ovako. Prvo dugo traju bilateralni razgovori iza zatvorenih vrata njihove sobe (sigurno se pogađaju ko će tu kafu da skuva). Onda se nešto gurkaju i prepiru u kuhinji i posle nekoliko trenutaka se pojavljuju nasmejani sa poslužavnikom, na kome su šoljice, kafa, mleko, šećer, sve uredno i čisto. Sedaju na krevet pored mene, da se malo ispričamo, kako je kome protekao dan. Ja se ljubazno zahvalim na kafi i tolikoj pažnjii il smireno pitam:
– Gde ste stavili račun? Mislim, koliko će ova kafa da me kosta?

Prethodnog dana sam čula da su mlađem potrebne patike, a starijem donacija za alternator (neki mnogo bitan deo na automobilu). Oni se malo zbuniše,ali brzo sabraše i izbaciše cifru, od koje se meni zavrtelo u glavi. Pomislih, kraj je meseca, a za te pare sam mogla da popijek kafu i na Bahamima, na nekoj ljuljašci, umesto na ovoj fotelji.
Elem, ja takve momke reših da pošaljem same na more. Uslov je bio da idu autobusom, a tamo ćce se, valjda, u apartmanu snaći. Moj suprug me sumnjičavo gledao:
– Ti si baš rešila da ih pustiš same ma more? Ja nisam siguran da tvoj mlađi „ljubi ga majka“ zna koja je njegova četkica za zube i da tvoj Strelac-prvenac neće da razbije tanjir dok ga bude prinosio šerpi da sipa supu…
Ja sam branila svoja čeda kako sam umela i znala od njihovog „najvećeg“ neprijatelja- oca, dok mi se u stomaku gomilala grudva straha. Znala sam da je za mnoge stvari u pravu. Umesto prepirke, samo sam mirno rekla:
– Bas zato ih i šaljem. Oni imaju 23 i 18 godina. Vreme je da se ta pupčana vrpca prekine. Ne brini, videćes da će sve biti u redu i da će se super provesti.

– Kukuu, ti ćes sada svakog dana mene da pitaš da li sam jeo i kako sam proveo dan, uplasio se moj suprug.

– Ne brini. Svu svoju energiju ću usmeriti ka Đoleta (vodenu kornjaču) i akvarijumske ribice. One bar slušaju šta im ja pričam.
-Jadne ribice. Nisu svesne da će za deset dana sve plivati leđno, zaključi moj suprug.

Ponovo sam začula cvrkut komšinicinog kanarinca i to me trgnu iz sanjarenja. Tada sam tek shvatila sa sam želela u stvari da vam pričam o toj prvoj godini mog materinstva i maminog prvenca. Šta ćemo, mi žene često skrenemo razgovor na potpuno drugu stranu. Pogledah u veš koji me je čekao, pa kafu koja se ohladila i resih da požurim, jer deca samo što nisu stigla. Već u sledećem trenutku sam začula raspravku na stepeništu zgrade. To se mamini mezimci raspravljaju ko će da otključa vrata, jer su im obojici pune ruke raznih torbi i kofera. Ja požurih da skratim proceduru i omogućim komšijama miran jutarnji san. Bacila sam još jedan čežnjiv pogled na šoljicu kafe i videla sliku i pre nego što sam otvorila vrata. Biće sad tu mnogo priče i mnogo prljavog veša…