Napisala jedna Lavica

Evo, osvanula je konačno i ta subota i ja sam počela da se spremam za sastanak. Pogledah na sat i rekoh sebi da mi je dobro prolazno vreme, i da mogu, dok se spremam za izlazak, da vam ispričam gde sam se uputila. Počeću priču sa utiscima sa prošlog sastanka.
„Drago mi je da smo se okupile u ovolikom broju i veliko mi je zadovoljstvo i čast da sam baš JA danas vaša domaćica“, obratih se ja mojim prijateljicama prošle subote u kafiću „Šansa“.

Nas pet se družimo još od srednje škole (ove godine smo baš proslavile 30 godina mature). Imamo lep običaj da se svake prve subote u mesecu okupimo baš u tom kafiću. Okupljanje u „Šansi“ nam dođe i nekako simbolično. Za sve „veštine“ kojima još nismo ovladali (preskakanje prljavih čarapa ili cipela u hodniku, skupljanje plastičnih flaša sa stola u dnevnoj sobi, ali onako ležarno, bez nervoze…), samo kažemo jedna drugoj: „Ne brini, polako, biće još „šansi,“ u to ne sumnjaj!“
Jedna od nas uvek ponese neki kolač (da nekoj od nas slučajno ne padne šećer), naručimo piće i svaka od nas krene da priča svoju priču…
Ja se inače ne snalazim baš tako dobro u kuhinji i to moje prijateljice znaju, ali sam se za ovu specijalnu priliku (konačno smo se okupile svih pet), potrudila da napravim i specijalan kolač- LENJU PITU. Tu nikako nisam mogla da promašim, nju svi vole. Čak i moj suprug kaže, da od svih kolača koje ja spremam, LENJU PITU najlepše pravim. Nikada ga nisam pitala zašto to tvrdi- pa i ne moram ja baš sve da znam!
Ti naši sastanci mnogo podsećaju na sastanke očajnih domaćica iz istoimene serije. Samo, naša okupljanja su mnogo bolje organizovana. Nas pet se uvek držimo dobro utvrđenog rasporeda tema.
Prva tačka dnevnig reda- POSAO. Svaka od nas, po nekom nepisanom pravilu, ima na svom radnom mestu bar jednog šefa koji je ružan i debeo, sa masnom kosom i velikim stomakom. Tu su, naravno i koleginice, koje su sve do jedne plitke pameti, sa dugačkim jezicima i kratkim suknjama. Svi oni u kombinaciji, nama normalnim i racionalnim ženama, postavljaju takve zadatke kojima ni Frojd ne bi mogao da nađe smisao, a ni Tesla da pronađe način da se to realizuje.
Mi se, naravno, pretvaramo da nam je sve jasno i radimo punim parom dok čekamo da nam iscuri vreme do polaska kući.
Kod kuće, naravno, DECA- tu počinje druga tačka dnevnog reda. U ovoj tački najviše podsećamo na očajne domaćice, jer smo tu najosetljivije. Sva naša deca su punoletna, osim dva slatka izuzetka (devojčice od 12 i dečaka od 13 godina). Njih dvoje su zaista pametna, talentovana i radna deca (samo da ih ne promene starija braća i sestre). Naši stariji klinci (mada oni to odavni nisu), punoletni su već pet-šest godina, ali se ponašaju baš tako- klinački. Interesantna stvar, svima njima još uvek treba naša pomoć. Podršku im odavno daju društvene mreže, „ekipa“ i lično samopouzdanje, stečeno ne znam kako, kad i gde. Ono što je karakteristično za sve njih je da stalno negde žure i večito su u „frci“. U takvim trenucima, pomoć može da bude raznovrsna. Može da bude postavljen sto za ručak sa koga će oni da malo „čalabrcnu“, onako s nogu. Ne retko, mama pakuje gomilu garderobe koju je njena princeza isprobavala pre nego što je našla košulju koja je „TOP“ i koja joj odgovara uz tu jaknu. Međutim, panika nastaje kad princeza shvati da košulja nije ispeglana, a ona ne zna gde se nalazi pegla. Sreća, košulja je jako uska, pa može da prođe i bez peglanja. Inače, ni mamini sinovi, ni tatine ćerke ne znaju gde se u kući nalaze krpe, usisivači i uopšte, sva ta sredstva za čišćenje (ćerka jedne naše drugarice je pitala mamu šta je to Fairy). Druga naša mezimica je uletela u kupatilo i utvrdila da joj nema jako bitne stvari.
„Mama, gde mi je maskara sa belim zatvaračem?“
„Pre svega ta maskara je moja, a osim toga…“
„Ma ne pitam te to. Pitam te gde je? Zašto je stalno premeštaš?“
„Pogledaj na polici iznad kade.“
„Našla! Jao, nisam popravila puder…“
„Šta kažeš sine?“, pita baka koja se slučajno našla na vratima od kupatila, u trenutku kada je naša lepotica jednim okom gledala u telefon, a na drugo stavljala maskaru.
„Polako dete, oči ćeš da isteraš!“, uplaši se sirota žena.
„Ne brini bako, navikla sam. Moram da „palim, „ekipa“ me već čeka dole! Maaamaaa, idem prvo na pilates, pa na žurku! Izvadite ključ iz vrata, ne znam kad se vraćam!“
„Sine kako ćeš…“, pokušala je moja drugarica nešto da pita, ali naša junakinja je već izletela iz stana.
Momci nisu u baš tolikoj „frci“ kao što su to njihove vršnjakinje. Moji momcu mogu da se izbezume samo ako ne znaju gde su im crni duksevi sa kapuljačama i logom auto-skupa na koji su upravo pošli. To onda ide toliko daleko da su u stanju da se samoinicijativno, bez svađe, sinhronizuju. Jedan pretura po korpi sa prljavim vešom, a drugi izigrava Šerloka Holmsa, dok rovari po svom i bratovom ormanu. Zamislite samo šta ostane iza njih dvojice (tek da vam dočaram koliko sam ja očajna). Ili, mlađi kreće da se vidi sa devojkom i ustanovi da mu je brat uzeo patike. Ili, stariji pođe da se nađe sa drugarom, pa otkrije da mu otac nije vratio ključ od auta, koga je prethodnog dana pozajmio. Ili, stariji se vrati sa treninga i shvati da mi je mlađi brat ispraznio bojler. Kukuuu… Povlačim sve što sam rekla za mladiće i to, da nisu u baš tolikoj „frci“. Da ne pominjem ono što i vi pretpostavljate: u takvim trenucima iz njihovih usta ne teče med i mleko, nego kulja vatra koja preti da uništi sav nameštaj po kući (ali, bukvalno). Znate šta sam upravo shvatila: ipak sam ja najočajnija domaćica!
Pošto se atmosfera sve više zahuktava, a tenzija raste sa svakom sledećom pričom, rešavamo da pređemo na vedrije teme, tj. treću tačku dnevnog reda- MUŽEVE.
To može da bude vedrija tema, a i ne mora da znači. Naime, svi naši muževi su dobri, plemeniti, uspešni, zabavni i zaštitnički raspoloženi prema nama. Umeju po nešto da skuvaju, uključe mašinu za pranje veša, neki čak i da operu sudove. Ali… E, to „ALI“ uvek je potpuno suprotno od onoga u šta smo se mi zaljubile i što nam je bilo toliko slatko na početku veze. Da se razumemo, nije sva magija potpuno nestala. Umeju oni još po nekad da nam prirede po neko iznenađenje ili da nas izvedu, na primer, na romantičnu večeru. Ali, mogli bi, recimo, da manje piju pivo sa društvom u obližnjem kafiću, pod izgovorom da im je potreban „filter“ (kao da ih mi kod kuće „neznamkako“ eksploatišemo?!). Mogli bi da ređe idu kod mame po savet (kao da mi ne znamo šta oni treba da rade?!). U takvim situacijama obavezno ostanu na ručku i samo nas obrukaju, jer onda svekrve shvate da tog dana ništa nismo kuvale. I, ono što bi stvarno trebali češće da rade, je da nas pozovu kad smo mi na poslu (i to onako, bez ikakvog povoda) i kažu nam da nas mnogo vole.
Naši su muževi, opet kažem, zaista savršeni, ali mi žene smo s druge strane jako čudne. Uvek imamo potrebu da taj mehanizam zvani Muškarac, još malo zategnemo, doteramo i učinimo ga još savršenijim. Ni jedam muškarac na ovom svetu nikada ne bi popravljao automobil koji ide. On samo sedne u njega i vozi i takav stav ima za sve u životu. Mi žene se uvek malo „zavozamo“.
Evo, završavam šminkanje i „palim“ u „Šansu“. Opet kasnim. Devojke su sigurno već poručile piće. Nisam stigla da vam ispričam šta sve podrazumeva tačka- RAZNO. Ali, ne brinite, polako, biće još „šansi“, u to ne sumnjajte!