Category Archives: Preporuka
Разгледница Костолца
Написала Магдалена Реџовић
– Баш ти је лепа ова фотографија. Као да је сликана на мору.
– Па и јесте.
– Како мислиш јесте? Зар се нисте венчали у ,,Драгуљу“?
– Јесмо.
– Па како је онда ова твоја фотографија сликана на мору?
– Види, да ти објасним. Откако сам дошла у Костолац, слушам како Костолчани кажу да је Дунав њихово море. Ту код ,,Драгуља“ заласци сунца су попут оних на мору. Ужарена лопта урања у модре дубине.
– Добро, кад ти тако кажеш.
Školski udžbenici – prvi susreti deteta sa knjigom
Napisala Srbijanka Stanković
Polazak u školu je važna životna prekretnica svakog deteta, a za većinu roditelja i veliki izazov. Kada prelaze iz jednog bezbrižnog u školsko doba, mnogi mališani se osećaju zbunjeno i preplavljeno. S druge strane, roditelji brinu kako će se dete snaći u novim okolnostima, počev od sedenja u školskoj klupi do čitanja i učenja.
Premda su današnjoj deci dostupne knjige i slikovnice od najranijeg uzrasta, školski udžbenici su možda njihov prvi pravi susret sa „ozbiljnim“ knjigama. Dobro je znati da su knjige za đake prvake prilagođene savremenim metodama učenja, interaktivne i zanimljive deci. Ipak, da bi se prvačići lakše „prihvatili nauke“, kao roditelji možemo pomoći tako što ćemo ih uputiti kako da svoje školske knjige koriste.
Занемела (Магдалена Реџовић)
Занемела сам
Остала без речи
Не могу да схватим и прихватим
Да школа је место страдања
И патње
Место са ког
На последње коначиште
Одлази осам анђела
Са првог часа
Поновила нам се
Крвава бајка
У новом веку
Занемела сам
И не знам како
Данас да станем пред
Ученике
И нађем праве речи
Јер речи праве не постоје
Занемела сам
А немам право на то
Морам да схватим
И прихватим
Да објасним
А не знам како
Занемела сам
А немам право на то
Као човек
Као родитељ
Као наставник
Томислав Мијовић (1932-2022)
Написао Иван Потић
Са пута у незаборав (читајући посвете са књига Томислава Мијовића)
Име Томислава Мијовића, веома цењено у песничком свету, без обзира на припадност овом или оном песничком кругу, чланству у УКС или СКД, различитим поетикама или изражајним средствима којима се песма гради, лирици или епици, „завичајцима“ или „модернистима“, асоцира на једно друго време, на неки други град, на један други (бољи) свет. Мијовић је у културном животу овог града (којег више нема) некада био потпорни стуб, човек који је креирао и културне токове, уређујући врло успешно часопис „Развитак“ готово пола века. И тај часопис, у који је уткао добар део свог живота, остао је пример квалитетне периодике, какву нису имали ни много већи и многољуднији градови од Зајечара. Такође, његов ангажман око концепције Ликовне колоније Гамзиград несумњиво је био пресудан у годинама које се данас доживљавају као недостижни идеал једне културе убрзаног крвотока, која је текла и развијала се иако јој околности нимало нису ишле на руку. Деведесетих, парадоксално, беше жив отпор интелектуалаца глупости и неукости, мржњи и ништавилу, док данас имамо једно велико Ништа, ма како данашњи културни трудбеници то покушавали да нашминкају.
Uspeh žene: Jasmina Mihajlović
Написала Ана Атанасковић
Upoznala sam je na jednoj kulturnoj manifestaciji, kada sam otišla da vidim Pavićev Legat. Moja želja da vidim mesto gde je on živeo sa njom i ona sa njim je bila velika, kao i želja da joj se, malo kasnije, javim. Reagovala je kako sam i očekivala – kulturno i dostojanstveno. I sva moja dalja priča sa njom, koja se nastavila, takva je – poštena, inspirativna i veličanstveno interesantna. Žena pisac (11 knjiga), priređivač, biograf, književni kritičar, bibliograf, putnik, “putoknjiževnik”.
„Развитак“ – некад и сад (Иван Потић)
Часопис за друштвена питања „Развитак, који је континуирано почео да излази 1961. године (након једног објављеног броја из 1957. године), најпре се распознаје по аутору концепције, познатом српском песнику Томиславу Мијовићу. У рубрикама те „мале енциклопедије Тимочке крајине“, како су му касније поштоваоци често тепали, назире се јасан уређивачки концепт, који је успео да се одржи до последњих бројева са Мијовићевим потписом. Промоција завичајних књижевника и стваралаца, стручни текстови из области историје, археологије, историје уметности, етнологије, прилози који су садржали важне податке и чињенице за потоње истраживаче културне баштине, беху основни постулати на којима се градио Мијовићев концепт. Успео је да створи часопис који је био релевантан у српским оквирима и који је на једном месту доносио систематизовани приказ културних дешавања у региону, дајући кредибилитет граду у којем је настајао.
Ljubav jača od smrti: Ko je bila Davorjanka Paunović i kako je volela Josipa Broza Tita?
Piše Ana Atanasković
Ljubav ne bira vreme ni mesto
Kada je 1941. godine Davorjanka Paunović, mlada komunistkinja, studentkinja francuskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu, po tajnom zadatku, na početku radio-telegrafskog kursa upoznala Josipa Broza Tita u zagrebačkom hotelu „Esplanada“, isprva nije znala njegovo pravo ime niti da je on Generalni sekretar KPJ. Predstavio se kao inžinjer Slavko Babić. U tom trenutku su se prvi put srele njihove energije a najverovatnije je da su već odmah osetili da su sudbinski povezani. On joj je pridržao kaput i osetio bliskost. Njegova nevenčana supruga Herta Has je bila u poodmakloj trudnoći, ali susret sa devojkom kakvu je tražio (elegantnom, pametnom i sposobnom) je bio presudan. Davorjanka je uskoro saznala Titov identitet a on joj je dodelio konspirativno ime Zdenka Horvat (kako je sam kasnije govorio, „… po zdencu koji predstavlja nepresušni izvor bistre i hladne vode. On obično izvire ispod nekog kamena i svojim izgledom osvežava čoveka. Zdenka je bila nepresušan izvor mojih ideja i moje intelektualne, revolucionarne i političke aktivnosti“. Tako je postala njegov lični kurir u Zagrebu, saputnik tokom dolaska u Beograd posle napada Nemaca i osoba koja je u partijske punktove prenosila njegove naredbe i informacije.
Лако је мени када имам мајку
Написала Магдалена Реџовић
Лако је мени кад имам мајку
Да притрчи,
Да помогне,
Загрли,
Пољуби,
Опомене,
Да каже да све ће се то звати јуче,
Не расипај енергију на глупости,
Не тањи живце на неважне ствари и људе.
Лако је мени кад имам мајку,
Да ме одмени,
Да о мени најлепше ствари говори,
Пред светом и у потаји
За мене се бори.
Лако је мени кад имам мајку,
Неуморну читатељку свих мојих прича,
Борца и хероја,
Плавооког анђела,
Сновидца,
Путника који изненада бане
И све доведе у ред.
Лако је мени кад имам мајку.
Jedan život „mnogo“ priča – Subotom u „Šansi“
Napisala jedna Lavica
Evo, osvanula je konačno i ta subota i ja sam počela da se spremam za sastanak. Pogledah na sat i rekoh sebi da mi je dobro prolazno vreme, i da mogu, dok se spremam za izlazak, da vam ispričam gde sam se uputila. Počeću priču sa utiscima sa prošlog sastanka.
„Drago mi je da smo se okupile u ovolikom broju i veliko mi je zadovoljstvo i čast da sam baš JA danas vaša domaćica“, obratih se ja mojim prijateljicama prošle subote u kafiću „Šansa“.
Jedan život „mnogo“ priča – Jutarnja kafa
Napisala jedna Lavica
Evo, sad nađoh malo slobodnog vremena, pa rekoh, da vam nešto ispričam. Sedim na terasi i mirno ispijam kaficu, dok pored mene stoji veš koji čeka da se proste (poslednja mašina od kad su deca na moru- san svake domaćice). Ja ga uporno ignorišem, opijena mirisom jutros zalivenog cveća i očarana pesmom komšinicinog kanarinca. Bar ovu prvu kafu danas da popijem na miru, dok ne stignu deca. Sad konačno cela kuca blista i mogu malo da se posvetim sebi, a i vama.
OD KNJIGE DO DUŠE 