Category Archives: Priče, pesme, intervjui
Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo
Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo.
Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš razmišljati o nedostacima drugih.
Ako te neko povredi, pređi preko toga.
I budi kao ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima, ili drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga saseče.
– Meša Selimović
Poučna priča Mati Gavrile koja je govorila pet jezika
UNIVERZALNI GOVOR
Priča mati Gavrile koju je jedan strani misionar provocirao pitanjem koliko jezika govori kada se iz svog manastira dugo nigde nije pomerila niti se školovala.
Jednom mi je prišao neki strani misionar i rekao mi:
„Ti si možda dobra žena, ali nisi dobra hrišćanka!“
Ni bogova, ni molitava – Ivo Andrić
Ni bogova, ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud trazio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.
Žena na odmoru = Majka na prinudnom radu – Biljana Todorić
Neko je rekao odmori se.
Žena na odmoru = Majka na prinudnom radu.
To hoće serviran doručak.
To hoće kompletan ručak.
Za ručak jedna hoće musaku, druga gomboce sa šljivama… Onaj što se pita, tek da bi se pitao, jeo bi naravno nešto sa kašikom i meso – konkretno.
Šta mi fali na odmoru sam, nema veze što je napolju 40 u hladu.
Ajd dobro biće bela čorba, pohovana piletina, salata i gomboce.
Negde u pola posla shvatim da nemam prezle.
Ne žuri kroz život tako – Biljana Todorić
Ne žuri kroz život tako
Samo se prašina diže
Život se živi lagano
A svako na cilj stiže.
GOVOR ZA MATIČARA U XXI VEKU
Dragi prijatelji, rođaci i kolege, pripiti i trezni (ako vas ima)… Okupili smo se danas, da svedočimo ludosti ovih dvoje. Istini za volju, ne delujete kao ljudi koji slušaju savete već teraju po svom, ali ne bi bilo zgoreg da vam damo nekoliko saveta za srećniji brak: Ona je uvek u pravu. I kad nije.
3 sjajne anegdote Branislava Nušića
Naš ugledni pisac romana, drama, pripovedaka i eseja, Branislav Nušić, ne samo da je bio dobar komediograf u svojim delima, već je i u privatnom životu (prepričavali su bliski ljudi njegovog doba) često umeo da se našali, ne prezajući od toga pred kim je i gde je.
GLAS KOJI GOVORI DA VREDI
Ima li kraja lošim danima, lošem periodu, lošoj sreći? Muci? Nije se završilo ni onda kad sam mislio da je gotovo, da nema više, da je konačno presušila inspiracija režiseru životnih drama. Nije se završilo ni onda kad sam postao umoran od svega, kada više nisu mogli da izdrže ni um, ni telo, ni duša. Nije se završilo čak ni onda kad sam svesno odustao, kada nisam čekao da bude kraj nego ga ja samosvesno oglasio. Čak ni tada. Trajalo je, sada znam, baš onoliko koliko je moralo.
Neobičan san
Tokom svojih životnih ciklusa imala sam različite periode sanjanja. Nekad su ti snovi bili divni, nekad strašni, nekad intezivniji, a ponekad mi je i samo spavanje bez bilo kakvih sećanja na snove bilo pravi blagoslov. Poslednjih godina, moji snovi, kad ih se setim, ispunjeni su divnim događajima. Ne, ne lažem, a nisam ni narcis (bar ne preveliki), ali zaista je tako. Ne znam šta bi psiholozi o tome imali da kažu, ali evo, sinoć, na primer, sanjala sam jedan baš neobičan san. Znate, jedan od onih koji su toliko stvarni, puni boja, zvukova i mirisa, da i kad počnete da se budite, ali ste negde između sna i jave, i u trenutku kada postanete svesni da je to samo san – prosto vam se ne izlazi iz njega. Pa onda namerno pokušavate da ga produžavate, izmišljajući nastavak. Ali ne. Ne ide to tako. Užitak je već završen.
Mlada sa stavom
Približava se dan venčanja moje drage sestre od tetke i svi se tom danu veoma radujemo, ali setih se jedne anegdote koja se već mnogo godina prepričava u našoj porodici, a vezana je za svadbu jedne mamine sestre. Ne znam da li sam vam već napomenula, ali žene u mojoj familiji su malo neobične, pa je neobična i ova anegdota. Ona ide ovako…
Dan svadbe. Mlada iz jednog sela, mladoženja iz drugog. Malo daljeg. Došli mladoženjini gosti po mladu, sa sve kumom, starim svatom, muzikom. Ulazi mladoženjin otac, sav veseo, i obraća se mladinoj majci rečima: “Plači prijo, odvodim ti ćerku!” Ova ga pogleda, zavrte glavu kiselo se osmehujući i reče: “Aaa, dosta sam ja plakala, sad ćete malo vi…”
Muk, tišina. A onda krenu muzika.
I tako i bi.
