Category Archives: Knjige, časopisi, pisci i javna lica

Међународни дан дечjе књиге

Међународни дан дечје књиге обележава се широм света 2. априла, још од 1967. године, у жељи да се најмлађим читаоцима развије љубав према писаној речи. За овај датум је узет дан рођења Ханса Кристијана Андерсена (2. април 1805. – 4. август 1875.), чувеног данског књижевника за децу, творца Палчице, Мале сирене, Ружног пачета, Принцезе на зрну грашка и других бајки које су обележиле детињство милиона деце и по којима се и даље снимају најгледанији цртани филмови на планети.

Већина библиотека у Србији овај дан обележава серијом пригодних акција за децу – изложбама, приредбама, читањем прича, позивањем писаца за децу, али ове године, због епидемиолошке ситуације, активности су на жалост редуковане.

Миш није лав

Из књиге „Сетило се мајке“ Бранкице Дамњановић

Наиме, један монах живео је са пет мишева у некој богомољи. Једног дана, међутим, дошла је мачка и појела једног миша. Другог дана појела је другог, трећег дана страдао је трећи миш, четвртог је и претпоследњи миш био поједен. Како би га спасао, монах је одлучио да миша претвори у мачку, али се однекуд појавио пас и умало појео миша који је сада био мачка. Поново је монах, желећи да га сачува, морао да интервенише и претворио је миша у леопарда, још неколико пута у неке друге животиње, али како је увек било неког ко му је представљао претњу, он га претвори у лава, краља животиња. Краља нико не дира. И овај „краљ“ је био безбедан.

Read the rest of this entry

„Бити човек“ Марти Џобсон

Приредила Миланка Стокић

Марти Џобсон, новинар истраживач, редитељ, продуцент, водитељ и извршни директор, аутор је неколико књига на тему науке у којима покушава да осветли неке еклектичније и нејасније делове нашег научног наслеђа. Пореклом с југа Лондона, увек је био научник, како он сам за себе каже. Природне науке студирао је на Кембриџу, специјализовао се за ботанику и докторирао на тему биологије биљних ћелија, да би више од двадесет година радио на телевизији, учествујући у емисијама које се баве науком. У својој новој књизи, жели да се позабави неком науком која је мало личнија.

Read the rest of this entry

Modiljani i Žana – tragičan kraj ljubavi umetnika i njegove muze

Kada ti budem znao dušu, nacrtaću ti oči – bile su jedne od prvih reči koje je Amadeo Modiljani rekao Žani Ebitern.

Njegov nadimak Modi asocirao je na francusku reč „maudit“, što znači „proklet“. Bio je neshvaćen za života, a postao je legenda posle smrti. Dan posle njegove smrti ona se ubila bacivši se kroz prozor.

Modiljani (1884-1920) je nosio široke, bele košulje, s crvenom maramom oko vrata. Došao je da osvoji Pariz, potom i svet. Takva figura ne može nikome da promakne. Sve ga to čini aristokratom, ekscentrikom, upadljivim i zavodljivijim.

modiljani-i-zana Read the rest of this entry

Како да одамо пошту смрти кућног љубимца

Из књиге „Исцелите своје срце“ Лујзе Хеј и Дејвида Кеслера

Туга је неодвојиви део живота и постоји у свакој вези пуној љубави и привржености. Оплакујемо оне које смо волели, оне које нисмо волели, чак и оне које смо мрзели. Не оплакујемо само онда кад смо били равнодушни. У том смислу, потпуно је глупо помислити да нећемо туговати за животињом којој смо били привржени.

Наши љубимци деле са нама животни простор – а у многим случајевима и постељу – и прави су чланови породице. Упркос томе, људи који оплакују губитак љубимца често ће сматрати да морају своја осећања држати у тајности и поделити их само са одређеним особама. Несвесно знају да се сусрећу са обликом обесправљене туге – односно, врстом туге коју би други могли да сматрају мање значајном. Неки који су се поверили пријатељима у таквој ситуацији били су дочекани коментарима: „Није умрла права особа.“ „То је ипак, само животиња.“ Или „Набавићеш другог кућног љубимца.“

Read the rest of this entry

Хардвер и софвер

Из књиге „Приземљена срећа: приручник за употребу живота“ Бранислава Милићевића

Човек ради као пи-си, што ће рећи, персонални компјутер – лични рачунар. Многи имају панику од рачунара јер им се чини да никада неће схватити како та направа функционише. Не секирај се. Поједноставићу ствар тако да је ја схватим, а онда ћеш и ти. Међутим, ако си добар познавалац рачунара, спреми се, у наставку, на забаву, а не на подучавање.

Read the rest of this entry

10 najmisterioznijih drevnih spisa

Dešifrovanje ovih spisa bi moglo da otkrije mnogo o drevnim kulturama…

Ukoliko se dešifruju na pravi način, kodeksi stari nekoliko stotina ili hiljada godina mogu da otkriju mnogo toga o drevnim kulturama. Često napisani prastarim jezikom, nepoznatom gramatikom, ovi kodeksi zahtevaju pažljivu analizu, prenosi Blic.

Read the rest of this entry

О савременом човеку

Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома

Савремени човек може у материјалном свету да постигне више него што је икад пре било могуће. Те су последице међутим потпуно несразмерне физичком и интелектуалном труду који је у њих уложен. Да бисте возили моћан аутомобил није вам потребна ни телесна снага ни посебна вештина или памет. Да би се пилотирало авионом потребно је много вештине; да би се бацила хидрогенска бомба – релативно мало. Свакако да и даље постоје занимања која захтевају знатну умешност и труд; то су занимања занатлије, лекара, научника, уметника, високообучених радника, пилота, рибара, хортикултуристе, и нека друга, али њих је све мање. Огромна већина људи ради послове који не траже много памети, маште нити било какве концентрације. Физичке последице (резултати) нису више сразмерни људском труду, и ово раздвајање труда (и вештине) и резултата једна је од најзначнијих и најпатогенијих црта модерног друштва јер деградира и омаловажава труд.

Read the rest of this entry

О читању и писању

Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома

Умеће читања и писања је још један пример искривљене процене умних активности цивилизованог човека. Савремени човек верује да је овладавање овим умећем неоспоран знак напретка. Уложени су највећи напори да се искорени неписменост, готово као да је она знак некаквог менталног поремећаја; напредак нације мерен је – осим бројем аутомобила – процентом људи који умеју да читају и пишу. Овакви вредносни судови занемарују чињеницу да народи код којих је читање и писање монопол малобројних кругова свештеника или учењака имају изванредно памћење. Модерном човеку је тешко схватљиво да су читаве књижевности – Веде, будистички текстови, књиге Старог завета, позније јеврејско усмено предање – стотинама година верно преношене с колена на колено пре него што су записане. Ја сам запазио управо супротно: људи који можда чак и умеју да читају и пишу, али се овим знањем ретко служе – на пример мексички сељаци – имају одлично памћење, јер ништа не записују. Свако може и сам доћи до сличних запажања. Чим нешто запишете, престајете да улажете напор који памћење захтева. Не морате, као што је то било некада, да урезујете податке у свој ум, јер сте их сачували на помоћном средству: пергаменту, папиру, траци. Осећате да сад више не морате да памтите јер је садржај безбедно похрањен у начињеној забелешци. Отуда дар памћења пати од помањкања употребе.

Црква

Из књиге „Веровање у Срба“ Момчила Спасојевића

Када се човек усправио и погледао у сунце, одмах је начинио олтар, принео му киту цвећа као свој скромни дар, јер му је у истом часу било јасно да мора бити неком захвалан за своје постојање и да треба преко цркве молити се и славити име свога творца. Српски православни народ је одувек поштовао цркву, а свештенике како када и како којега, па је стога разумљива мисао која тврди да су српска насеља познатија по својим црквама и манастирима, него по својим свештеницима. У својим пословицама наш народ о „поповима“ углавном говори у негативном смислу, али никада и о цркви или манастирима. За цркве и манастире углавном су везана ова веровања која штите њихов ауторитет.

Read the rest of this entry