Усамљена старица из аветињског рударског градића била је инспирација писцу Драгославу Михаиловићу за чувену књигу „Петријин венац“

Име Петрија је после објављивања романа „Петријин венац“ Драгослава Михаиловића, постало симбол жене мученице, хероине с руба друштвене и историјске сцене. Синоним за патње обичних жена које рађају, одгајају децу, аргатују, трпе најтеже ударце судбине и упркос свему тврдокорно опстају на ветрометини чије је име Србија.

Када је књига преточена у бриљантан филм Срђана Карановића, испоставило се да права Петрија заиста постоји. Новинари су открили Милену Стефановић из готово напуштеног рударског насеља Равна река код Параћина, удовицу рудара инвалида Милисава. Баш ова усамљена старица, која је живела у аветињском градићу са духовима прошлости и тешког живота, инспирисала је Михаиловића да напише књигу о невероватној снази српске жене.

Iz knjige „Otkrijte život iznova: probudite se za stvarnost“ Antoni de Mela

Bio jedan lav koji je odrastao sa stadom ovaca tako da uopšte nije imao svest da je lav. Nije znao da je lav. Blejao je kao ovca, pasao je travu kao ovca. Jednog dana su se zadesili na obodu velike džungle kada je neki moćni lav duboko zarikao i iskočio iz šume pravo pred stado. Sve ovce su se razbežale. Zamislite iznenađenje lava iz džungle kada je video ovog drugog lava među ovcama. Ovaj je počeo da beži, a lav iz džungle ga je ubrzo sustigao. Taj lav iz stada drhtao je pred lavom iz džungle. Lav iz džungle mu je rekao: „Šta tražiš ovde?“ Drugi lav je rekao: „Smiluj mi se. Nemoj da me pojedeš. Smiluj mi se.“ Ali car iz džungle ga je povukao i rekao: „Pođi sa mnom.“ Poveo ga je do jezera i tamo mu je rekao: „Pogledaj.“ I tako je lav koji je mislio da je ovca pogledao i prvi put je video svoj odraz. Onda je pogledao u lava iz džungle, pa je ponovo pogledao u vodu i onda je moćno zarikao. Više nikada nije bio ovca. Za to je bio dovoljan samo jedan minut.

Из књиге „Сетило се мајке“ Бранкице Дамњановић

Наиме, један монах живео је са пет мишева у некој богомољи. Једног дана, међутим, дошла је мачка и појела једног миша. Другог дана појела је другог, трећег дана страдао је трећи миш, четвртог је и претпоследњи миш био поједен. Како би га спасао, монах је одлучио да миша претвори у мачку, али се однекуд појавио пас и умало појео миша који је сада био мачка. Поново је монах, желећи да га сачува, морао да интервенише и претворио је миша у леопарда, још неколико пута у неке друге животиње, али како је увек било неког ко му је представљао претњу, он га претвори у лава, краља животиња. Краља нико не дира. И овај „краљ“ је био безбедан.