Приредила Миланка Стокић

Марти Џобсон, новинар истраживач, редитељ, продуцент, водитељ и извршни директор, аутор је неколико књига на тему науке у којима покушава да осветли неке еклектичније и нејасније делове нашег научног наслеђа. Пореклом с југа Лондона, увек је био научник, како он сам за себе каже. Природне науке студирао је на Кембриџу, специјализовао се за ботанику и докторирао на тему биологије биљних ћелија, да би више од двадесет година радио на телевизији, учествујући у емисијама које се баве науком. У својој новој књизи, жели да се позабави неком науком која је мало личнија.

Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома

Савремени човек може у материјалном свету да постигне више него што је икад пре било могуће. Те су последице међутим потпуно несразмерне физичком и интелектуалном труду који је у њих уложен. Да бисте возили моћан аутомобил није вам потребна ни телесна снага ни посебна вештина или памет. Да би се пилотирало авионом потребно је много вештине; да би се бацила хидрогенска бомба – релативно мало. Свакако да и даље постоје занимања која захтевају знатну умешност и труд; то су занимања занатлије, лекара, научника, уметника, високообучених радника, пилота, рибара, хортикултуристе, и нека друга, али њих је све мање. Огромна већина људи ради послове који не траже много памети, маште нити било какве концентрације. Физичке последице (резултати) нису више сразмерни људском труду, и ово раздвајање труда (и вештине) и резултата једна је од најзначнијих и најпатогенијих црта модерног друштва јер деградира и омаловажава труд.

Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома

Умеће читања и писања је још један пример искривљене процене умних активности цивилизованог човека. Савремени човек верује да је овладавање овим умећем неоспоран знак напретка. Уложени су највећи напори да се искорени неписменост, готово као да је она знак некаквог менталног поремећаја; напредак нације мерен је – осим бројем аутомобила – процентом људи који умеју да читају и пишу. Овакви вредносни судови занемарују чињеницу да народи код којих је читање и писање монопол малобројних кругова свештеника или учењака имају изванредно памћење. Модерном човеку је тешко схватљиво да су читаве књижевности – Веде, будистички текстови, књиге Старог завета, позније јеврејско усмено предање – стотинама година верно преношене с колена на колено пре него што су записане. Ја сам запазио управо супротно: људи који можда чак и умеју да читају и пишу, али се овим знањем ретко служе – на пример мексички сељаци – имају одлично памћење, јер ништа не записују. Свако може и сам доћи до сличних запажања. Чим нешто запишете, престајете да улажете напор који памћење захтева. Не морате, као што је то било некада, да урезујете податке у свој ум, јер сте их сачували на помоћном средству: пергаменту, папиру, траци. Осећате да сад више не морате да памтите јер је садржај безбедно похрањен у начињеној забелешци. Отуда дар памћења пати од помањкања употребе.