Написала Ана Атанасковић

Upoznala sam je na jednoj kulturnoj manifestaciji, kada sam otišla da vidim Pavićev Legat. Moja želja da vidim mesto gde je on živeo sa njom i ona sa njim je bila velika, kao i želja da joj se, malo kasnije, javim. Reagovala je kako sam i očekivala – kulturno i dostojanstveno. I sva moja dalja priča sa njom, koja se nastavila, takva je – poštena, inspirativna i veličanstveno interesantna. Žena pisac (11 knjiga), priređivač, biograf, književni kritičar, bibliograf, putnik, “putoknjiževnik”.

Šta ste dobro, lepo i kvalitetno nasledili od roditelja i generacija koje su im prethodile?

Građansko vaspitanje. Intelektualizam – majka mi je bila profesor, tata lekar, baka po majci računovođa, deka po ocu učitelj. U svim kućama roditelja i predaka imala sam zavidne biblioteke raznih žanrova knjiga, mislim i na naučne knjige. Nasledila sam ljubav i prema starim gradskim kućama i nameštaju. Od ženskoh predaka sam nasledila neku vrstu levičarstva, afežeovskog; od muškog zdravo srpsko rodoljublje. Tata je voleo luksuz, sada tek to znam: uvek odela od engleskog štofa, dobra kola za to vreme, boravak u lepim hotelima. Moja mlađa rođena sestra i ja smo živele zapravo u naučnoj porodici, medicinsko-tehničkoj a tata se osim klasičnog posla doktora, bavio i medicinskom naukom. Naročiti volim pradeda ujku Spiridona Spiru Tabakovića. Bio je arhitekta. Završio škole u Minhenu. Pisao je pesme.

Kako Vas je oblikovao rodni grad Niš a kako Beograd?

Niš, mesto sa grčko-srpsko-turskom građanskom tradicijom u najboljem vidu, imalo je toplinu kakvu Beograd po prirodi stvari ne može imati. Rimsko nasleđe u Nišu i okolini je takođe i te kako oblikovalo stanovnike. Beograd me je oblikovao u srednjoevropskom stilu. A najbolje se osećam u Vojvodini! Ona mi prija geografski, kulturološki, tamo dobro dišem i mislim.

Koje su Vam bile omiljene igre u detinjstvu i šta ste želeli da postanete?

Žmurke, preskakanje lasteža, voženje rolšua i bicikla „poni“, elekčkinje-barjakčinje, lutke, građenje kućica – „bilding set“, sakupljanje sličica za Životinjsko carstvo. Oduvek sam želela veliku kuću za lutke. Mislim da ću je ostvariti do kraja života. Kupiću valjda sebi tu nekretninu. Želela sam da postanem klizačica na ledu, ali imam krive noge. Volela sam i dizajn enterijera. Naravno da sam znala od detinjstva da ću se baviti književnošću ali nisam imala nikakvu želju da budem pisac. Svojoj profesiji se još uvek čudim!

Koliko je u Vašem životu bilo prelomnih trenutaka i koji su?

To su klasični prelomni trenuci jedne žene. Prva menstruacija, prvi dečko, odlazak od kuće, fakultet – njega sam mnogo volela za razliku od škola; brak, rođenje deteta, zaljubljivanje u Pavića i drugi brak; prva beletristička knjiga, smrti najbližih i udovištvo… Nisam sanjala u mladosti o tome da se udam (oba puta sam se udavala bez venčanice i ceremonija) , da imam decu… samo su mi bili važni samostalni život i kuća.

Kako izgleda kada se žena zaljubi a kako kada voli i kako ste Vi preživeli” te faze sa muškarcima?

Ako trudnoću nazivaju blagoslovenim stanjem, ja bih tu reč upotrebila i za ljubav. Neko svečano uzbuđenje. Ogromni usponi i strahoviti padovi. Raj i pakao. Čak i u ovim godinama nisam dosegla međufazu čistilištva. Za mene je samo i jedino ljubav važna. Pre svega između žene i muškarca (u mom slučaju), pa potom roditeljska ljubav, ljubav prema profesiji, prirodi i životinjama.

Koju energiju imaju napisane posvete, one koje ste dobijali i one koje ste davali?

Bile su mi važne, i ostale, samo Pavićeve posvete. Prema svojim posvetama, ili onih od drugih pisaca, nemam nikakav poseban odnos. Svoje knjige potpisujem ljubičastom olovkom, to je jedini ritual. A Pavićeve posvete su mi i dalje pisana esencija ljubavi. Važnije od njegovih knjiga zvanično posvećenih meni.

Iz, verujem, mnogo ezoteričnih i van ovog sveta iskustava sa Pavićem, koja biste izdvojili?

Hm! Pitanje na koje gotovo nema odgovora. Toliko ih je mnogo, raznovrsnih. Evo, možda razgovor o tome kako izgleda ulaz u onostrano. Pavić mi ga je pokazao u našoj kući, to mesto, mada ih postoji beskonačno mnogo u svetu. Taj ulaz je nepravilna rupa obložena krznom! Iako znam gde je, nisam do sada uspela da uđem u njega, u svojoj kući. Rekla bih da bar jednom nedeljno, ako kategorija vremena uopšte ima smisla u ovoj priči, ulazim i izlazim iz onostranog, na svoj način. Mislim da mnogi to rade. Većina ljudi nije ni svesna prelazaka.

Kada ste se sa Pavićem svađali zbog književnosti, koje ste stavove Vi zastupali?

Morate se imati u vidu generaciju kojoj pripada Pavić u književnosti, odnosno ja. Za njega je književnost bila samrtno ozbiljna stvar, pitanje biti il’ ne biti, profesija zbog koje se može izgubiti glava. U krajnjoj liniji književnost je bila potpuno ideološko-politička stvar, opasan muški posao. Ja sam, pak, književnost videla pretežno kao zadovoljstvo i uživanje. Kao luksuznu misaonu materiju koja nikada ne zastareva, kada je dobra. Dok sam pisala svoj roman „Pariski poljubac“, zaplakala sam na mestu gde opisujem susret sa samom sobom, ili sa mlađom dvojnicom, nešto poput toga. Milorad je bio zapanjen: „Kako možeš ti da plačeš!? Čitalac mora da plače! Ti držiš uzde knjige!“. Toliko sam se naljutila, vikala kao je on bezosećajno biće, emotivni kalkulant, odvratni muškarac, itd, itd.

Šta je potrebno da žena ima u sebi da bi ostvarila uspeh na bilo kom polju (karijera, porodica ili hobi) i šta je Vama na tom putu odmagalo a šta pomagalo?

Verovatno je potrebna neka čvrstina koja ne dozvoljava samosažaljenje, potpuni emotivni iracionalizam, ili nestrpljivost. Reč je o nekakvoj disciplini ženskog duha koja ne sputava ženstvenost, samo joj pomalo omeđuje osećajnu (hormonsku) haotičnost. Meni je uvek pomagala ta samodisciplina koju mogu da ispoljim jedino u poslu. Na svim ostalim životnim poljima sam razbokorena, neuračunljiva, patetična.

Da li je čitanje uticalo na to da postanete književnica? Da li pišete ono što ste najviše voleli da čitate ili ne?

Baš zanimljivo pitanje! Da, čitanje je uticalo da postanem književnica. Zaljubljenost u čitanje i knjigu. opšte ne pišem ono što volim da čitam, ako se izuzme neki putopis Rastka Petrovića i Isidore Sekulić. Volim da čitam trilere, fantastiku, naučnu esejistiku, metafiziku, razne granične discipline…

Zašto volite putovanja i šta je karakteristično za Vaše zabeleške – književne albume i putopise?

Verovatno zbog toga što imam čulo za energiju mesta. To me privuče, zamađija i ja mu se prepustim. Naročito uživam u telurškim mestima, bilo da su (sada) u naseljenom području, ili ne. Kada naiđem na takvo mesto, a ima ih puno, puno, privučena sam tom magnetnom silom. Nije važno da li mesto ima lošu ili dobru energiju, ima je i to je dovoljno za početak emotivne avanture.

Koliko pomaže a koliko odmaže biti supruga svetski poznate osobe u karijeri kojom se i sami bavite?

U svetu mi pomaže i te kako, u Srbiji odmaže i te kako!

Kako ste se kao žena izborili sa raznoraznim stubovima srama na koji su Vas stavljali porodica i društvo jer niste živeli po njihovim očekivanjima?

Od ranog detinjstva me baš nisu mnogo zanimali roditelji, rođaci, susedi, društvo, zajednica. Zanimao me je samo onaj koga volim. Tako da mi stub srama nije pričinio nikakve veće probleme.

Kada žena postaje boginja?

Žena postaje boginja kada je voljena. Od kada je sveta i veka je tako. Muškarac ljubavlju čini ženu boginjom. Istopolne veze, uz sve uvažavanje, čini mi se da ne naprave androgina – dvopolno biće koje spajanjem postaje istopolno, ili bespolno. Anđeo, ali sa strastima.

Šta je uspeh žene?

Kada je samodovoljna! To je nešto poput nirvane. Teško ostvarivo. Potpuno smirivanje u sebi.

---

Извор: АНА АТАНАСКОВИЋ САМО ВОЛИ