Category Archives: Zavičajni pisci
Баксуз (Татјана Антовић)
Истините догодовштине моје другарице Надице
Било је већ касно поподне кад сам скувала кафу. Хтела сам да сликам мало, пре изласка до града. Сваке вечери се прошетам или провозам на бициклу. Била сам узнемирена. Знала сам да је због немогућности да се опустим, нађем праве нијансе, да лакше започнем неки нови рад. А тај стваралачки немир долазио је из мог окружења – муж који ни сам више не зна кад ради, нема снаге, пречесто ни воље да увече мало изађе из куће, али зато, може кад је слободан да оде по три дана на пецање или проведе сређујући ауто у гаражи. Добро, како ја имам ове моје боје, тако он има своје штапове за пецање, мамце и алат. Пријатељице нису могле да буду разлог – мало их је а и од оних са којима бих понекад села да пијем кафу, пречесто бих изашла исцрпљена слушајући гомилу неважних трачева. Кад бих приметила како само климам главом, гледајући кроз жену која седи преко пута мене и њена уста која се померају а ја не чујем и не разумем шта говори, погледом покушавам да пронађем где су врата, једина ми је жеља и потреба да изјурим, докопам се улице и удахнем ваздух као да су ме управо избавили из мора у коме су таласи претили да ме потопе.
Живот – Магдалена Реџовић
Живот је само сплет различитих околности које сами стварамо или, већ створене, прихватамо.
Живот су емоције којима бојиш сваки дан. Испреплетане су туга и радост, сузе и смех, разумевање и неразумевање, и речи подршке, и речи покуде. Нико не каже да када си тужан, не треба да се смејеш, нити када си радостан да не можеш плакати. И нико ти не даје упутство како свој живот да живиш.
Многи би да га, по својој мери, кроје. Не дозволи.
Нека твој живот само теби припада. Не можеш променити друге, али себе можеш. Можеш и мораш.
Живот је тежак сам по себи.
Не компликуј га жељом да промениш друге.
Промени себе.
И живи.
Молим те Боже – Магдалена Реџовић
Молим те Боже,
Добронамерне људе да срећем на путу.
Кад надвију се облаци тмурни,
У сусрет ми упути разумне и вољне,
Оне што воле свет око себе и све људе,
Оне обичне, без звучних имена и титула.
Умудри ме и снаге дај
Да и сама будем човек такав.
Не дозволи ми да се узохолим, полетим и заборавим
Да најважније од свега бити је човек.
Време – Гордана Славковић
Да ли је граница времена
Ток реке
Брзе и велике
Која те носи
Без осврта
У даљине далеке
Или је станица
На којој стрпљење
Оштри ножеве
За тренутке
Којима се кида чекање
Put – Gordana Slavković
Misli spakujem u kofere
I gurnem pod noge
Da ne iskaču kroz prozore
Da se u prah ne pretvore
Da ih strahovi
U mreže
Ne uhvate
Da ih brige
U vreže
Ne spute.
Слика 13 (Џиџи и Зевс / Лице и наличје)
Написала Гордана Славковић
Стали смо на реп изолацији, а ја имам још две теме за приче. Коју да изаберем? За прву сам емотивно везана. Друга је болна тачка нашег менталитета. Прва је старија и води ме до друге. Без прве не бих открила другу. Али тек заједно дају слику наше стварности. Па да кренемо редом.
Џиџи и Зевс су кућни љубимци из Београда на привременом хотелском смештају код нас. Она је једна каприциозна чивава, а он је равнодушни француски булдог. Потпуно су различити и непотпуно слични. Повремено ратују, привремено се слажу и увек се такмиче. Зевс први утрчава у стан кад нам стигну у госте. Џиџи се прва смести у крило. Обоје воле да се мазе, али госпођица ипак прикупи више симпатија и у кући и на улици. Зевс не уме или неће да се наметне. Кад осети да није интересантан, само се окрене на другу страну или се прућне на под колико је дуг.
Слика 12 (Српски рулет)
Написала Гордана Славковић
Субота никако да се извуче из пиџаме. То је прави викенд дан. Дан за купање у сунцу. Дан за прескакање јутарњих звона. Чујеш их, али не хајеш. Уживаш док у дневни распоред скоцкаваш обавезе. Неке избацујеш као поцепане чарапе. Друге одлажеш у оставу за нека боља времена. Остаје само оно што се мора или што ће улепшати један дан, у најави већ помало досадан.
Слика 11 (Љубав преко жице)
Написала Гордана Славковић
Широким загрљајима стежемо технолошка достигнућа. Интернет, Гуглица, Едмодо, Вајбер или Вибер, навигација, Фејсбук, Инстаграм, Тик ток, Јутјуб, рачунари, таблети, паметни телефони и телевизори… Милом или силом савладавамо све. Почиње филм, читамо наслов, главне глумце и кратак приказ, али хајде да видимо кад је снимљен. Занимљиво, баш смо потпуно информисани. То и то се налази у тој улици, тај број. Нема проблема, кад кренемо укуцаћемо навигацију. Практично, без лутања стижемо на циљ. Чујемо за неко место богу иза ногу. Све је на мапама. Пронаћи ћеш најдубљу, највишу и најудаљенију тачку очас посла јер нам је планета на длану. Читаш неразумљиве латинске називе медицинског извештаја. Ништа више није страшно.
Слика 10 (Камелеон)
Написала Гордана Славковић
Комшијски рат поврћем тактички постаје занимљивији. Две беле тиквице не обраћају пажњу на линију фронта и башкаре се у нашој башти. Што би мој комшија рекао:
- Јуче нису биле оволике. Гле, колико су порасле.
Слажем се с њим. Јуче их није било с ове стране рова. Обновиће се утук на утук од прошлог лета. Распламсаће се филозофска расправа о пореклу имовине и права на својину. Чије су тиквице ако расту у једној, а рађају у другој башти? Експлоатишу енергију земље тамо, а сунчају се овамо. Ко треба да их убере? Не указујем још увек на окупацију приватне територије необичним оружјем јер чекам да се укључи публика. Биће то занимљив двобој уз необјективне навијаче и пристрасне судије. А и комшија је променио плочу и прешао на најљубазнији обртај.
Слика 9 (Један комшија, две баште и много тиквица)
Написала Гордана Славковић
Башта мирује само привидно. Сазрева семе, шушти лишће, пуж се непоколебљиво пење уз јабуку. Невидљиви сликар мења боје. У јед зелену убацује жуту. На георгине је просуо пуну шаку загореле браон нијансе. Испрскао је копљасте листове сирка окер пегама. У ограду обавијену лозом сипао је кантицу црвене фарбе. Тамнољубичасте бобице као новогодишњи украси висе са вињаге што се увија уз гране шљиве. Нека, мени непозната, напаст детаљно зумба купусњаче. На сребрнозеленој чипки раштана може јој позавидети и најбољи мајстор филиграна.
OD KNJIGE DO DUŠE 