Category Archives: Priče, pesme, intervjui
Слика 5 (Испеглани дани)
Написала Гордана Славковић
И обичне ствари постоје. Прескачемо их кад представљамо себе, кад упиремо поглед у будућност, кад се хвалимо сећањима. Неправедно. Можда је могуће и у њих унети мало боје.
Слика 4 (Ништа ново)
Написала Гордана Славковић
Хтела сам да пишем о природи. Најзад је сунчан дан и самој себи дугујем један леп још увек зелен пејзаж. Међути, све је кренуло у другом правцу. Ништа ново да се планови измене.
Идемо на контролу. Радујем се што ћу прошетати до амбуланте. Испред зграде схватисмо да смо промашили гардеробу. Наше тренерке и јакне брзо постају сувишне, а недостају нам наочаре за сунце. Да ли због модног фијаска или нечег другог, тек не осећамо се најпријатније. Ошамућени смо, манта нам се у глави, а пред очима трепери. Жмиркамо и желимо што више боја да понесемо са собом у стан.
Трагања вечитог дечака
Написао Димитрије Јаничић
Јовица Ђурђић (Добој, 1949) је по струци педагог, али по опредељењу и ономе чиме се стварно бави – песник. За песнике кажу да су у реалном времену – померени, јер за њих свет око њих није као за све остале. Оне виде друкчије. Много тога што обичан човек не примећује, они виде као битну одредницу стварности.
Недавно је Ђурђић направио избор своје љубавне поезије. Насловио га је „Ко ти је украо звезде из очију“. Када човек прочита збирку схвати да то није због избора песме која је карактеристична, да се та констатација не односи само на сталну тему песникову – жену, већ на њега самог.
Слика 3 („Сан летње ноћи“)
Написала Гордана Славковић
За све је крив „ Сан летње ноћи“.
Брижљиво смишљен план обавезно пропадне. Задовољно седам испред телевизора. Само да нађем неки добар, опуштајући филм пред спавање. Дан је у најави био досадан, али сада видим да и није тако лош. Бринем једино за спавање. Како да спавам кад сам се преспавала! Може ли овако да се каже? Мислим на стање када превише спаваш, као кад се преједеш. Као да сам се раставила на ћелије које су спавале и кад сам била будна.
Слика 2 (Први септембар)
Написала Гордана Славковић
Први септембар и ја се волимо чудно. Некад са стрепњом, некад одушевљено. Свакако са емоцијама. Сем данашњег првог септембра. Преслишавам себе од раног јутра и ништа. Септембар без боје, мириса и укуса. Излежавам се без школског звона и дечјих осмеха. Не устајем док дан не поделим на преподне и поподне. Мислим на обавезе које силом извлачим из најудаљенијих можданих фиока. Ово могу урадити пре ручка, ово после поподневне дремке. Само да све буде безначајно и смирено. Треба нешто оставити и за вечерње сате. Може вече да се развуче као пантљичара и да ме испрепада походом мрава по бледој несаници.
Слика 1 (Не дирај то!)
Написала Гордана Славковић
Понедељак не излази из пиџаме. Развлачи се као лења кишна глиста. Треба га скратити. Не могу да му дозволим да се разбашкари превише и да ме смори. Још увек имам стрпљења за преподневне сате који споро извирују из ћошкова и гужвају се под првим сунчаним зрацима.
Уобичајени јутарњи ритуал не наговештава ништа необично. Све је под контролом. Почињем вежбе које сам преко лета оправдано запоставила. Време је да се вратим у колотечину. Ускоро, за петнаест дана, боже здравља негде после 10. септембра, кренућу у школу.
Слика између (Чекајући корону)
Написала Гордана Славковић
Ово што ћу сада написати далеко је од здравог разума. Ипак ћу написати иако ћу себе после критиковати. Критиковаћу себе свакако за све и свашта, па нек се у дежурном делићу мозга за преиспитивања нађе и овај оксиморон.
Како је диван дан да се човек разболи! Није могао бити бољи. Да смо га сами бирали, не бисмо га ишчепркали из вреле августовске прашине. Небо се не види. Уместо њега разливена је тамносива водена бојица. Дрвеће се увукло у себе. Безбројне нијансе зеленила закључале су се добровољно у најдаље одаје хлорофила. Ни шћућурених врабаца нигде нема. Обично их у овакав јесењи пејзаж бар наслутим на неком жбуну или испод стрехе. Баре грамзиво расту и преливају се из својих оквира. Август не личи на себе. Ни када нас је исцедио спарином, ни кад се самоиницијативно преформулисао у јесењи месец.
Starija sestra
Napisaola Gordana Slavković
Starija sestra
Je često majka.
Odvede u školu
Zbunjenog đaka prvaka
I umesto njega
Podmetne svoja leđa jaka.
Pogledom ga umije
Nevešto doteruje.
U torbu spakuje osmeh
A iza vrata zaključa strah.
Биће боље догодине!
Написала Магдалена Реџовић
Биће боље догодине!
Само треба издржати
Све неправде,
Недаће,
Неистине,
Нељудскост.
Само треба високо подићи главу,
Прст на чело ставити,
Сујету обуздати
И истрајати.
Биће боље догодине!
Мудрост младост носи и
Храбро невољама пркоси.
Милена Стефановић, симбол жена са ових простора
Усамљена старица из аветињског рударског градића била је инспирација писцу Драгославу Михаиловићу за чувену књигу „Петријин венац“
Име Петрија је после објављивања романа „Петријин венац“ Драгослава Михаиловића, постало симбол жене мученице, хероине с руба друштвене и историјске сцене. Синоним за патње обичних жена које рађају, одгајају децу, аргатују, трпе најтеже ударце судбине и упркос свему тврдокорно опстају на ветрометини чије је име Србија.
Када је књига преточена у бриљантан филм Срђана Карановића, испоставило се да права Петрија заиста постоји. Новинари су открили Милену Стефановић из готово напуштеног рударског насеља Равна река код Параћина, удовицу рудара инвалида Милисава. Баш ова усамљена старица, која је живела у аветињском градићу са духовима прошлости и тешког живота, инспирисала је Михаиловића да напише књигу о невероватној снази српске жене.
OD KNJIGE DO DUŠE 