Category Archives: Priče, pesme, intervjui
Слика 1 (Не дирај то!)
Написала Гордана Славковић
Понедељак не излази из пиџаме. Развлачи се као лења кишна глиста. Треба га скратити. Не могу да му дозволим да се разбашкари превише и да ме смори. Још увек имам стрпљења за преподневне сате који споро извирују из ћошкова и гужвају се под првим сунчаним зрацима.
Уобичајени јутарњи ритуал не наговештава ништа необично. Све је под контролом. Почињем вежбе које сам преко лета оправдано запоставила. Време је да се вратим у колотечину. Ускоро, за петнаест дана, боже здравља негде после 10. септембра, кренућу у школу.
Read the rest of this entryСлика између (Чекајући корону)
Написала Гордана Славковић
Ово што ћу сада написати далеко је од здравог разума. Ипак ћу написати иако ћу себе после критиковати. Критиковаћу себе свакако за све и свашта, па нек се у дежурном делићу мозга за преиспитивања нађе и овај оксиморон.
Како је диван дан да се човек разболи! Није могао бити бољи. Да смо га сами бирали, не бисмо га ишчепркали из вреле августовске прашине. Небо се не види. Уместо њега разливена је тамносива водена бојица. Дрвеће се увукло у себе. Безбројне нијансе зеленила закључале су се добровољно у најдаље одаје хлорофила. Ни шћућурених врабаца нигде нема. Обично их у овакав јесењи пејзаж бар наслутим на неком жбуну или испод стрехе. Баре грамзиво расту и преливају се из својих оквира. Август не личи на себе. Ни када нас је исцедио спарином, ни кад се самоиницијативно преформулисао у јесењи месец.
Starija sestra
Napisaola Gordana Slavković
Starija sestra
Je često majka.
Odvede u školu
Zbunjenog đaka prvaka
I umesto njega
Podmetne svoja leđa jaka.
Pogledom ga umije
Nevešto doteruje.
U torbu spakuje osmeh
A iza vrata zaključa strah.
Милена Стефановић, симбол жена са ових простора
Усамљена старица из аветињског рударског градића била је инспирација писцу Драгославу Михаиловићу за чувену књигу „Петријин венац“
Име Петрија је после објављивања романа „Петријин венац“ Драгослава Михаиловића, постало симбол жене мученице, хероине с руба друштвене и историјске сцене. Синоним за патње обичних жена које рађају, одгајају децу, аргатују, трпе најтеже ударце судбине и упркос свему тврдокорно опстају на ветрометини чије је име Србија.
Када је књига преточена у бриљантан филм Срђана Карановића, испоставило се да права Петрија заиста постоји. Новинари су открили Милену Стефановић из готово напуштеног рударског насеља Равна река код Параћина, удовицу рудара инвалида Милисава. Баш ова усамљена старица, која је живела у аветињском градићу са духовима прошлости и тешког живота, инспирисала је Михаиловића да напише књигу о невероватној снази српске жене.
Read the rest of this entryŽivot je predivan
Na jednoj od zabava koja se priređivala za glumačku elitu, Čarli Čaplin (1889-1977), u vreme svoje najveće komičarske popularnosti, ispričao je odličnu šalu. Publika se smejala. Zatim je nakon toga ispričao ponovo tu istu šalu, međutim, smejalo se samo njih nekoliko iz publike. Istu šalu je ispričao i po treći put, ali tada se već niko više nije smejao. Publika se zgledala u čudu. Čarli Čaplin je nakon toga izgovorio sledeće reči: „Ako niste u stanju da se smejete svaki put na istu šalu ispočetka, zašto onda plačete zbog istih briga iznova i iznova? Zato, uživajte u životu, život je predivan“.

Дрво
Написале Гордана Славковић и Магдалена Реџовић
Снага си
Што жилама
Као венама
Воду и земљу
У крвоток свезујеш
И мрвиш точак времена.
ПОНОВНИ СУСРЕТ
Из пера Димитрија Јаничића
Повремено се враћам давно прочитаним књигама. Додуше, увек постоји неки разлог, него подсећање, неки сличан доживљај који то изазива. Необично, али многе од тих књига сада сасвим друкчије утичу на мене. Ваљда и због тога што их не читам на исти начин како сам то радио први пут. Не идем право, као некада. То ме подсети на једну пословицу афричког племена Масаи коју сам некада давно записао. Ако не знате – Масаи су они лепи високи Африканци чије сам мушкарце увек видео са копљем, делују достојанствено, а њихове жене имају сјајне манекенске и увек откривене груди. Они кажу: „ПРАВ ПУТ ВОДИ У ПРОПАСТ. ДО УСПЕХА СЕ УВЕК СТИЖЕ ЦИК-ЦАК (КРИВУДАВИМ) ПУТЕМ.
Read the rest of this entryKidamo roditeljstvo
Piše Hipsterkeva
Kaže Renata – piši nešto porodično… neću erotiku na sajtu. Ok. Porodično… Pa, ovih dana mi uglavnom deca idu na živce. Sin studira, vežba matematiku i elektrotehniku 2 i diže paniku po kući. Niko ništa ne sme da ga pita. Hranu i ostalo unosimo u sobu tako što prvo samo odškrinemo vrata i pružimo ruku. Ako ćuti onda možemo da uđemo, ako počne da šizi ili da nas gađa nečim onda brzo zatvaramo vrata i bežimo u kujnu. Da beše da prođe taj junski rok inače ćemo svi po kuci da dobijemo tikove…
Read the rest of this entryLav koji je mislio da je ovca
Iz knjige „Otkrijte život iznova: probudite se za stvarnost“ Antoni de Mela
Bio jedan lav koji je odrastao sa stadom ovaca tako da uopšte nije imao svest da je lav. Nije znao da je lav. Blejao je kao ovca, pasao je travu kao ovca. Jednog dana su se zadesili na obodu velike džungle kada je neki moćni lav duboko zarikao i iskočio iz šume pravo pred stado. Sve ovce su se razbežale. Zamislite iznenađenje lava iz džungle kada je video ovog drugog lava među ovcama. Ovaj je počeo da beži, a lav iz džungle ga je ubrzo sustigao. Taj lav iz stada drhtao je pred lavom iz džungle. Lav iz džungle mu je rekao: „Šta tražiš ovde?“ Drugi lav je rekao: „Smiluj mi se. Nemoj da me pojedeš. Smiluj mi se.“ Ali car iz džungle ga je povukao i rekao: „Pođi sa mnom.“ Poveo ga je do jezera i tamo mu je rekao: „Pogledaj.“ I tako je lav koji je mislio da je ovca pogledao i prvi put je video svoj odraz. Onda je pogledao u lava iz džungle, pa je ponovo pogledao u vodu i onda je moćno zarikao. Više nikada nije bio ovca. Za to je bio dovoljan samo jedan minut.