Piše Hipsterkeva

Prelistavam malopre moju svesku sa receptima, započetu još davne devedeset i neke. Ljudi moji, koji je to vremepolov.

Našla sam recept za domaći eurokrem i domaću čokoladu i jafa kolač, sve iz vremena sankcija, kad nismo imali dovoljno para da kupimo prave. Nađoh pored svakog recepta ime osobe od koje sam uzela recept. Nekih odavno nema i žao mi je puno.

Tetka Cvetina čokolad pita, tetka Verina Jesina pita, babina žuta torta. Zamislite, za pojedine recepte sam se setila kakva je svetlost u prostoriji bila dok su mi diktirale. Svega sam se setila. Grunula neka seta. Ima recepta za hurmašice, posebno mi dragog. Tetka Mirkinog recepta za bele makarone, kojim nas je hranila dok smo bili studenti u ogromnim količinama.

Torta sa keksom od Tinine nane, njene krofne, najlepše krofne na svetu. One šuplje mirišljave. Teta Dragojla mi dala taj recept iz predratne Domaćičke kraljevske škole, pravo bogatstvo.

Profiterole Lepog Brke, kao nešto iz novijeg perioda, sećam se gde sam tačno sedela dok sam zapisivala.

A, beležila sam od koga sam uzela recept da bih mogla da pozovem i da pitam ako mi nešto nije jasno. Sećam se koliko smo se ja i Duška smejale dok nam je moja mama diktirala recept za knedle sa šljivama. Do u najsitnije detalje, kao da smo dva debila koja ne umeju da smisle koju šerpu da uzmu da skuvaju vodu u nju, jer recept pocinje sa „Uzeti duboku plavu šerpu i sipati vodu…“

Ovo je svojevrstan omaž svim tim divnim domaćicama koje su prodefilovale kroz moj život i ostavile mi pored recepata ovako divne uspomene.