Category Archives: Iz mog ugla
Не би желео да си лекар у 16. веку
Издавачка кућа „Креативни центар“ из Београда 2002. године започела је са објављивањем веома интересантних књига за децу (а и за одрасле) које популаришу историју на један сасвим необичан начин. Идејни творац овог серијала књига, које почињу са Не би желео… Не би волео… Не би ти се свидело… је Дејвид Саларија, шкотски писац, који је на један, веома духовит начин, представио страшну страну историје, која се не може срести у школским уџбеницима. Књиге из ове серије разликују се од уобичајених сликовница за децу са историјским темама, јер без много улепшавања и увијања говоре о ужасима које је људски род приређивао кроз историју, или о страхотама које су последице незнања, природних сила или људске похлепе. Књиге су стекле бројну читалачку публику широм света, а и у нашој библиотеци су међу најчитанијима.
Svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu
Surov je ovo svet. Nesreće je dešavaju iznenada, nenajavljeno. Tokom života, gubici su neminovni. Ili nas napuštaju ili odlazimo. Načini odlaska su različiti. I celog života tako, kašičica radosti, dve kašičice tuge. A duša zbog toga boli, čini mi se, najgore od svega. I uvek nam se čini – istom jačinom. Kad pokušam da prizovem sećanje na bol, ne mogu. Znam da me je mnogo bolelo kada je moj otac poginuo pre mnogo godina i kada mi je voljena baba ubrzo nakon toga umrla, zatim kada su mi umirali bliski rođaci, dragi prijatelji. Bolelo me je mnogo kada su mi voljene životinje umirale. Ali, ono što je čudno, ne mogu uopšte da poredim bol. Da li ima razlike u osećaju boli zbog gubitka osobe? Ne znam. Ne sećam se. Telo valjda odbija da pamti. Zbog samoočuvanja.
I eto, sada, ponovo me boli. Toliko jako da guši. Zbog nekog mog koga više nema. Nije važno što to nije bila osoba. Bio je živo biće. Životinja. Ljubimac. Bio je nama bitan. Deo naših života, deo porodice. Voleli smo ga i on je voleo nas. A sada smo i njega izgubili. I svi u kući patimo. Neće razumeti oni koji životinje nemaju. I ne moraju. Ljubav prema životinjama vas oplemenjuje. Kratkoća njihovih života i tuga zbog toga nas izbezumljuje, ali nam daje priliku da naučimo jednu bitnu stvar – svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu. Hvala ti Dante što si odlučio da budeš prolaznik u našem životu. Srešćemo se mi ponovo, uverena sam u to. U nekoj drugačijoj ulozi.
Sama svoj doktor
Kažu, trenutak je potreban da vam se život promeni. Treptaj oka. Nekad na bolje, a nekad na gore. Da li vam se nekad desilo da uveče legnete normalni, a ujutru se probudite falični? Na žalost, meni jeste. Otišla sam na spavanje zdrava, normalna, a probudila se sutradan ušinuta, od bolova jedva da sam mogla da dišem. Da li sam se nezgodno okrenula ili sam se u košmaru čudno bacila, izvila, to ostaje misterija, ali činjenično stanje je da od tada više nisam bila ista. Ukočenost je prošla posle nedelju dana, ali kao posledica je ostala hronična bol.
10. septembar – Međunarodni dan prevencije samoubistava
U svetu godišnje preko 800.000 ljudi izvrši samoubistvo, a mnogo veći je broj pokušaja. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, broj samoubistava u svetu je u poslednjih 50 godina porastao za čak 60 odsto. Međunarodna asocijacija za prevenciju samoubistava (IASP) uz podršku Svetske zdravstvene organizacije pokrenula je 2003. godine inicijativu da se 10. septembra svake godine obeležava Međunarodni dan prevencije samoubistava. Ovogodišnja tema je Raditi zajedno u sprečavanju samoubistva (Working together to prevent suicide).
Pesma iz Diznijevog filma „Začarana“
Jedna od mojih omiljenih Diznijevih pesama je pesma „Raditi srećan“ iz filma „Začarana“ iz 2007. godine. Kad god poželim da smirim misli, u glavi mi se stvori Žizelin zov životinjama za pomoć. Ima nečeg smirujućeg u njemu. Valjda prava frekvencija. Pogledajte insert iz filma. 🙂
МУЗИЧКО-КУЛТУРНО ДРУШТВО У КОСТОЛЦУ
Музичко-културно друштво формирано је 2006. године са Добрицом Митићем на челу. У састав овог друштва улазе: хор Дунавска лира, дечији хор Дунавска лира и Рударски дувачки оркестар.
Хор „Дунавска лира“ на челу са Добрицом Митић као диригентом.
Културно-уметничка друштва у Градској општини Костолац
Културно-уметнички живот у овом крају почиње 1947. године формирањем КУД-а „Светлост“ у Старом Костолцу. Њиме је руководио М. Десимировић звани Бонифације. Друштво је развијало рад у драмској, фолклорној и музичкој секцији. Драмска секција остварила је вредне резултате, захваљујући раду групе ентузијаста, глумаца – аматера. Секцију која је окупљала рударе, просветне раднике и службенике, водио је Александар Борусовић. Упркос одличним резултатима, због неадекватних услова и због недостатка стручног кадра, у једном периоду, дошло је до стагнације у раду друштва.
Манастир Рукумија
У близини Костолца налази је Рукумија, манастир српске православне цркве и припада Епархији браничевској. Према историјским изворима, манастир је саграђен најкасније крајем 14. века. После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију. Данашњу цркву, на истом месту, али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године.
Слика преузета са сајта Манастира Рукумија
Svadbena čestitka Marini i Aci
Svadba je jedan od najlepših događaja u životu mladenaca i njihovih porodica. Pa tako i u životu naše porodice. Danas se moja draga sestra Marina sprema da kaže DA jednom divnom mladiću, izabraniku svog srca.
Draga Marina i dragi Aco, želim vam srećnu i dugu plovidbu bračnim vodama. Želim da vetar koji će vas nositi napred uvek bude povoljan i topao, ali nikada previše jak da vas razdvoji jedno od drugog. Neka vam svi putevi budu otvoreni, da sve prepreke prevaziđete držeći se za ruke, sa osmehom na licu i sa puno ljubavi u srcu. Neka vas sreća prati zauvek.
Neobičan san
Tokom svojih životnih ciklusa imala sam različite periode sanjanja. Nekad su ti snovi bili divni, nekad strašni, nekad intezivniji, a ponekad mi je i samo spavanje bez bilo kakvih sećanja na snove bilo pravi blagoslov. Poslednjih godina, moji snovi, kad ih se setim, ispunjeni su divnim događajima. Ne, ne lažem, a nisam ni narcis (bar ne preveliki), ali zaista je tako. Ne znam šta bi psiholozi o tome imali da kažu, ali evo, sinoć, na primer, sanjala sam jedan baš neobičan san. Znate, jedan od onih koji su toliko stvarni, puni boja, zvukova i mirisa, da i kad počnete da se budite, ali ste negde između sna i jave, i u trenutku kada postanete svesni da je to samo san – prosto vam se ne izlazi iz njega. Pa onda namerno pokušavate da ga produžavate, izmišljajući nastavak. Ali ne. Ne ide to tako. Užitak je već završen.
