Advertisements

Citati Miloša Crnjanskog: nema sreće van domovine

Miloš Crnjanski, jedan od najplodnijih srpskih književnika, rođen je 1893. godine u Čongradu (nekadašnja Austrougarska). U svom mladićkom dobu služio je vojsci u Prvom svetskom ratu, gde je spoznao pustoš i razor ratovanja, koji je u njemu ostavio dubok trag. Nakon rata Crnjanski počinje da živi život putnika. Radio je u diplomatskim predstavništvima u Berlinu, Rimu, Lisabonu i Londonu. U Londonu se dugo zadržao jer nije hteo da se vrati domovini – komunističkoj Jugoslaviji, čiji režim nije podržavao. 1965. godine se ipak vraća u Jugoslaviju gde i umire 12 godina kasnije.

593px-miloc5a1_crnjanski_1914-550x449

Ivo Andrić je jednom prilkom rekao: „Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac.“ Ovaj opis sasvim sigurno odgovara Crnjanskom, njegov stil izražavanja je uvek bio drugačiji i autentičan, sumatristički…

Dela po kojima se Crnjanski pamti su Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Druga knjiga Seoba, Lirika Itake, Ljubav u Toskani.

Izdvajamo neke od mnogobrojnih citata Miloša Crnjanskog koji nam govore o životu, ljudima, noćima i zvezdama.


Nemа utehe među ljudimа, iаko neki kаžu dа je u Bogu, а neki u pivu.


Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.


Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga. U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.


Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiriće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči.


Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.


Nisam nikad iskao da me iko prati, uvek sam iš’o s mojim srcem ludim.


A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini… grad, krovovi… tamo oblaci… sazvežđa… to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno… bez smisla… je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?


Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.


Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.


Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.


Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.


Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.


Voleti nikad nije besmisleno.


Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.


Izvor: Kultivisise.rs

Advertisements

Posted on 17. septembra 2017., in Knjige, časopisi i pisci, Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: