Category Archives: Putopisi
Inspirisano posetom Zmajevih pećina (Majorka)
ONIMA KOJI SE RAZUMEJU MISLIMA I REČIMA, A MOŽDA SE NIKADA NE SRETNU…
Korak je ušetao u pećinu. Ispod staklene sandale nazirao se trag tvojih stopala. Bilo mi je jasno da smo se opet mimoišli. Dok sam u mislima zatvarala korice davno pročitanog romana, čijim smo redovima jezdili između dve vetrenjače, primetih da je i ono malo svetla u pećini nestalo. Zmaj se nadvio nada mnom kao crni oblak. Zmaj je bio zadovoljan,a i ja što sam u bajci. Vreme je prolazilo, bajka je postala jednolična. Međutim, zmaja nisam mogla da izbacim jer je vladavina imaginacije učinila svoje. Možda pišem neke Otuđene priče koje šaljem kao pisma koja mi se vraćaju sa naznakom – Primalac umro.
Grad Lisabon
Pročitajte ovaj prelep putopis o Lisabonu koji je pronašla na sajtu P.U.L.S.E i prosledila ga meni – moja saradnica Jelena Čobić.
Lisboa, bom dia (ili Srce bez kaputa)
Duvao je neki vetar, Fernando. Te česte aprilske kiše ućutale su načas i tvoj grad je mirisao na sumrak i predvorje okeana. Lako je izgubiti se u Alfami. Danju u gužvi, krivudavim uličicama, cveću, restoranima. Uveče u tajnama. Počneš da pratiš zvuk tramvaja, i zalutaš vođen dečjim stopama i svetlošću ispod starih vrata. Kao da silaziš u začarani krug, gde kamen zvoni a zebnja odzvanja. Hodamo, bez mape, ne znam šta tražimo, dve životinjice koje slušaju svoje nagone i guraju od sebe planove i kompase. „Ne posedujem nikakvu filozofiju, imam čula“, rekao si. Ulice su skoro prazne, u vazduhu osećamo gustinu Težoa preko zidina, šuštanje stolnjaka i posteljine, isprekidan fado.
Rodos – Heliosove kočije (2)
Grožđe athiri uspeva samo na Rodosu. Vino od ovog grožđa može da se degustira u vinariji koja se nalazi u selu Embona. Ovo mesto je autentično i neiskvareno turizmom. U njemu se izrađuju fini višebojni gobleni, nose se lokalne narodne nošnje i čuvaju običaji i tradicija.
Rodos – između mita i istorije (1)
Iz ljubavi Heliosa i Rode, boga Sunca i nimfe, nastalo je ovo tajanstveno i romantično ostrvo. Tako kaže antički mit, a nama ne preostaje ništa drugo nego da verujemo u tu drevnu priču, jer samo prožimanjem večnih i smrtnih bića može da se stvori hram bogova i ljudi. Istorija nudi, ne manje interesantnu, priču koja kaže da je glavni i istoimeni grad ovog ostrva prvi sagrađen po urbanističkom planu.
Te nezaboravne priče – Valjdemosa (2)
Ovo mesto nosi uspomene i na zimu 1838/39. godine i romantičnu ljubav poljskog kompozitora Frederika Šopena i francuske spisateljice Žorž Sand. Inspirisana bajkovitim mestom, napisala je roman „Zima na Majorki“. Soba br. 2 u ovom raznovrsnom muzeju sadrži jedinstvenu kolekciju nota, književnih komentara, pisama, portreta, predmeta i nameštaja koji se odnosi na boravak zaljubljenog para.
Divni srednjovekovni raj – Valjdemosa (1)
Savremeni grčki pisac Anastas Vistonitis jednom prilikom je zapisao da postoje gradovi živih i gradovi mrtvih, alegorije pamćenja koje prodiru u svetlost jednog neranjivog vremena. Takva je za mene, bez sumnje, Valjdemosa, i kao takva se zatekla u opisima onih koji su je posetili, koji su u njoj živeli i umrli.
U zagrljaju planine Tramontane nalazi se šarmantno seoce, pravo malo istorijsko carstvo. Pored bistrog mora, peščanih plaža, živopisnih predela bogatih borovim šumama, palmama i planinskim vencima, izdvaja se po svemu posebno mesto u kome je vreme stalo. Među maslinama, bademima, izvorima, u bujnoj vegetaciji i tišini, nalazi se srednjovekovni raj. Od samog ulaska u ovaj gradić mešaju se sadašnjost i prošlost. Tamna, izbrazdana lica Španjolki pozdravljaju turiste širokim osmesima. Sunce, more i rad su ostavili traga na njihovoj koži, a oči su im žive poput Santjagovih u romanu „Starac i more“. Samo odeća turista govori o sadašnjosti, a ono što ih okružuje predstavlja neobičan vremeplov od 14. do 19. veka.
Venecija: lepota, život i smrt
Tekstom o Veneciji koji je napisala koleginica Jelena Čobić (objavljen u listu Danas, petak 25.07.2014.), započinjemo seriju putopisa na blogu. Uživajte…
Znate li šta je Santa Maria della Salute? Da, crkva u Veneciji. Ona je jednom ušla u poeziju “ludog” Laze, koji je oblačio svečano odelo kada se prepuštao pisanju stihova kao kakvom svetom činu. I jeste sveti čin stvaranje lepote koja treba da je svačija, koja vezuje istok i zapad, Slovene i Latine. Crkva, inspiracija ovog genija, diže se izvan grada, na ostrvu San Đorđio.
OD KNJIGE DO DUŠE 