Advertisements

Inspirisano posetom Zmajevih pećina (Majorka)

ONIMA KOJI SE RAZUMEJU MISLIMA I REČIMA, A MOŽDA SE NIKADA NE SRETNU…

Korak je ušetao u pećinu. Ispod staklene sandale nazirao se trag tvojih stopala. Bilo mi je jasno da smo se opet mimoišli. Dok sam u mislima zatvarala korice davno pročitanog romana, čijim smo redovima jezdili između dve vetrenjače, primetih da je i ono malo svetla u pećini nestalo. Zmaj se nadvio nada mnom kao crni oblak. Zmaj je bio zadovoljan,a i ja što sam u bajci. Vreme je prolazilo, bajka je postala jednolična. Međutim, zmaja nisam mogla da izbacim jer je vladavina imaginacije učinila svoje. Možda pišem neke Otuđene priče koje šaljem kao pisma koja mi se vraćaju sa naznakom – Primalac umro.

drach-caves_4fae2be73160b

Ali, neka… i ti pišeš. Nalazimo se u pesmama, pričama… i jedino je to važno. Kao što je neko nekada objavio smrt poezije da bi sačuvao život, tako ćemo i mi objaviti našu smrt da bismo sačuvali pesme… i nas u njima. Ponekad uteknemo iz pesama i tražimo se u jedru od pejzaža. U Amsterdamu je prava zbrka! Nestali su čempresi sa Van Gogovih slika! Ukrali su ih?! Ne! Sami su pobegli da bi nama pravili hladovinu,ali na različitim stranama sveta, jer,sećaš se, ti i ja se nalazimo u mislima i rečima… još se nismo sreli. Ima li nade? Šta kažu tvoje pesme? Možda se pretvorim u Kafkinu veliku bubu i krenem ti u susret, a ti me nećeš prepoznati… I šta bi se desilo da se zaista sretnemo?! Možda… isto ono što bi se desilo kada bismo okovali Prometeja za stenu koju Sizif valja… ili… možda bismo se voleli u moru strasno poput Afrodite i Areja i izazvali buru. Dok ne dođe do našeg susreta, van misli, pesama, priča, ostaje nam samo da posmatramo Posejdonov gnev, od koga se i strah uvukao u mišju rupu, na različitim obalama, da dodirujemo „kapi kiše na tek ozelenelom lišću i kupamo se u peni od talasa koji dolaze sa pučine“, da se tražimo „među staklenim usnama noći“ dugo, dugo… Ali… možda je, kao što nikada nije shvaćena veština umetnika u gladovanju, kao što nije primećen oblak u pesmi Dobriše Cesarića, naš susret nemoguć. I da se krećemo po Arhimedovim krugovima, čini mi se,opet se nećemo sresti jer nas je Amor pogodio u zenice.

drach-caves-mallorca_4fae2bf2cd81c

Izvor:

Jelena Čobić

Advertisements

Posted on 2. novembra 2015., in Eseji, Putopisi. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: