Category Archives: Priče, pesme, intervjui
O požrtvovanju
Piše Hipsterkeva
Prva reč koja mi padne na pamet kad se pomene porodica je požrtvovanje. Pri tom ne mislim na paćeničko glumljenje žrtve, vec građenje jednog višeg cilja odricanjem dobrog dela sopstvene ličnosti, dobrovoljno.
Zaprepastim se kad samo pomislim na sve moje neprospavane noći, na strah od temperatura, upala krajnika i običnih osipa, kad pomislim koliko sam svog vremena, svoje snage i svojih sredstava uložila u tu svetinju zvanu porodica. Sve te pelene, mleka, flašice, gomile i gomile omalele garderobe, tone hrane, rekreativne nastave, ekskurzije, obuće ko da imam stonoge, a ne decu. Mogla sam da letujem u Dubaiu ili da se oblačim u nekom otmenom butiku ili da se šminkam Diorovom šminkom. Mogla sam, al’ nisam! Odabrala sam put kojim se teže ide, a na putu dve zvezde! Zdrave, prave, pametne, dobre… moje zvezde ponosnice.
Šta možemo da uradimo – Čarls Bukovski
U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.
šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?
ništa.
Recept za dug brak
Naišla sam na jednu poučnu kratku priču koju želim da podelim sa vama. Naime, jedan novinar je čuo za neki stari bračni par i interesovalo ga je šta je njihov recept za tako dug i srećan brak. Priupitao ih je: “Kako ste uspeli da ostanete zajedno čak 65 godina?” Žena ga je blago pogledala i odgovorila mu: “Dragi mladiću, mi smo rođeni u vreme kada se ono što je slomljeno – popravljalo, a ne jednostavno bacalo i kupovalo novo.”
A vi, popravljate li svoje stvari? 🙂
Gde je sve muzika – Dželaludin Rumi
Ne zamaraj se čuvanjem ovih pesama!
I ako se poneki od naših instrumenata razbije,
ništa za to.
Nabasali smo na mesto
u kojem sve je muzika.
Prebiranje po strunama i zvuci flaute
razležu se okolinom,
pa čak i kada bi harfa celoga sveta
kojim slučajem izgorela, još uvek bi bilo
svirke skrivenih instrumenata.
Ogrtač srećnog polja
„Učitelju, zašto nosiš ogrtač od zakrpa?“
„Buda, meditirajući na planini, ugledao je dole polja jasno označena u obliku kvadrata. To mu je razveselilo srce. Odredio je da njegovi učenici pronađu komade tkanine, operu ih i sašiju ih tako da liče na polja. Ovaj ogrtač se naziva Ogrtač srećnog polja. Monah nosi ogrtač kao što brdo nosi svoja polja sejući seme sreće sa verom. Kad monah drži predavanja u ovoj odori, sreća se širi prema spolja i štiti život.“
Iz filma „Da Tang Xuan Zang“
Biti srećan – Herman Hese
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ljudi žive i umiru sa svojim rečima
Ljudi žive i umiru sa svojim rečima. One utiču na naše misli i dela. Često određuju ko smo. Kao metak, kada ga jednom ispališ, ne možeš ga vratiti. Reči imaju uticaj, zato ih birajte mudro. Neka imaju neko značenje. Živite život vredan njih. Pogotovu vaših poslednjih reči. One nas nadžive.
„Koje bi bile Vaše poslednje reči, profesore?“
„Bile bi: Neka istorija zaboravi moje ime, dokle god moje reči i dela ostanu u sećanju mojih voljenih.“
Čekaj me – Konstantin Simonov
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Najstarije pitanje: kako živeti sa svešću o prolaznosti svega?
S vremena na vreme, čovek postane svestan nemilosrdnog marširanja vremena ka našoj neizbežnoj smrti. Prolaznost vremena glavni je aspekt ljudskog udesa i nosi u sebi i uzbuđenje i strah, lepotu i tugu. Dobro ili loše, svemu će doći kraj.
Miguel de Unamuno sa tragičarskog stanovišta govori o ovoj karakteristici života:
„Jedne noći spustio se u moj um jedan od onih mračnih, tužnih i žalosnih snova koje ne mogu da odagnam iz svojih misli. Sanjao sam da sam oženjen, da smo imali dete, da je to dete umrlo, i da nad njegovim telom govorim svojoj ženi: Drži se ljubavi! Uskoro će istrunuti – na taj način se sve završava.“
Svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu
Surov je ovo svet. Nesreće je dešavaju iznenada, nenajavljeno. Tokom života, gubici su neminovni. Ili nas napuštaju ili odlazimo. Načini odlaska su različiti. I celog života tako, kašičica radosti, dve kašičice tuge. A duša zbog toga boli, čini mi se, najgore od svega. I uvek nam se čini – istom jačinom. Kad pokušam da prizovem sećanje na bol, ne mogu. Znam da me je mnogo bolelo kada je moj otac poginuo pre mnogo godina i kada mi je voljena baba ubrzo nakon toga umrla, zatim kada su mi umirali bliski rođaci, dragi prijatelji. Bolelo me je mnogo kada su mi voljene životinje umirale. Ali, ono što je čudno, ne mogu uopšte da poredim bol. Da li ima razlike u osećaju boli zbog gubitka osobe? Ne znam. Ne sećam se. Telo valjda odbija da pamti. Zbog samoočuvanja.
I eto, sada, ponovo me boli. Toliko jako da guši. Zbog nekog mog koga više nema. Nije važno što to nije bila osoba. Bio je živo biće. Životinja. Ljubimac. Bio je nama bitan. Deo naših života, deo porodice. Voleli smo ga i on je voleo nas. A sada smo i njega izgubili. I svi u kući patimo. Neće razumeti oni koji životinje nemaju. I ne moraju. Ljubav prema životinjama vas oplemenjuje. Kratkoća njihovih života i tuga zbog toga nas izbezumljuje, ali nam daje priliku da naučimo jednu bitnu stvar – svi smo mi samo prolaznici na ovom svetu. Hvala ti Dante što si odlučio da budeš prolaznik u našem životu. Srešćemo se mi ponovo, uverena sam u to. U nekoj drugačijoj ulozi.
OD KNJIGE DO DUŠE 