Piše Hipsterkeva

Prva reč koja mi padne na pamet kad se pomene porodica je požrtvovanje. Pri tom ne mislim na paćeničko glumljenje žrtve, vec građenje jednog višeg cilja odricanjem dobrog dela sopstvene ličnosti, dobrovoljno.
Zaprepastim se kad samo pomislim na sve moje neprospavane noći, na strah od temperatura, upala krajnika i običnih osipa, kad pomislim koliko sam svog vremena, svoje snage i svojih sredstava uložila u tu svetinju zvanu porodica. Sve te pelene, mleka, flašice, gomile i gomile omalele garderobe, tone hrane, rekreativne nastave, ekskurzije, obuće ko da imam stonoge, a ne decu. Mogla sam da letujem u Dubaiu ili da se oblačim u nekom otmenom butiku ili da se šminkam Diorovom šminkom. Mogla sam, al’ nisam! Odabrala sam put kojim se teže ide, a na putu dve zvezde! Zdrave, prave, pametne, dobre… moje zvezde ponosnice.

Bilo je teško sve to odraditi, iscrpljujuće naporno. Pa onda napraviti rez razvodom. Zalečiti ožiljak. Nastaviti dalje. Spajati one koji krvlju nisu spojeni je podvig ravan usponu na Mont Everest. A onda smo se svo četvoro popeli! Uspeli! Doživela sam da sin iskritikuje mene ako misli da je očuh u pravu, a ne ja. Uspeh! Spojili se krvlju nespojeni!
Da li žalim sto nisam putovala, doterivala se u skladu sa poslednjim modnim trendovima, mazala Diora na usta? Ponekad. Tada se pojave tri naručja u koja mogu da se ušuškam, tri duše da strahuju i brinu kad sam loše, tri para ruku da mi se ponude da me dignu kad padnem. Malo li je?! Za te zagrljaje, brižnost i osmehe je vredeo sav onaj trud i požrtvovanost sa početka moje price.
Koncentrišite se na bitne stvari, one najbitnije, one koje greju Vašu dušu, sve ostalo je pa…nevažno…