Написала Гордана Славковић

Широким загрљајима стежемо технолошка достигнућа. Интернет, Гуглица, Едмодо, Вајбер или Вибер, навигација, Фејсбук, Инстаграм, Тик ток, Јутјуб, рачунари, таблети, паметни телефони и телевизори… Милом или силом савладавамо све. Почиње филм, читамо наслов, главне глумце и кратак приказ, али хајде да видимо кад је снимљен. Занимљиво, баш смо  потпуно  информисани. То и то се налази у тој улици, тај број. Нема проблема, кад кренемо укуцаћемо навигацију. Практично, без лутања стижемо на циљ. Чујемо за неко место богу иза ногу. Све је на мапама. Пронаћи ћеш најдубљу, највишу и најудаљенију тачку очас посла јер нам је планета на длану. Читаш неразумљиве латинске називе медицинског извештаја. Ништа више није страшно.

Написала Гордана Славковић

Кад пожелиш нешто конкретно за јело, значи да је прекретница у теби. Болест иде на једну, ти на другу страну. Нису нас без разлога у детињству кљукали мудрошћу „Здравље на уста улази“. Први дашак здравља осетио се седмог дана у касно поподне.

• Замисли гладан сам.
• Стварно?! Загрејаћу пилећу чорбицу.
• Нећу чорбу. Једе ми се нешто конкретно.

Написала Гордана Славковић

Ништа није указивало на то да ће дан почети заборавно. Сем једне ситнице можда. Први јутарњи поглед обавезно прво сними Цркву Светог Максима Исповедника, а затим се спусти на терасу на супротној страни улице. Комшије сваког јутра идилично уживају у првој кафи. Јутрос је црква, наравно била на свом месту, али комшија нема. Покушала сам да будем духовита и да помислим како су заборавили јутарњи ритуал.  

Ми смо још од синоћ спремни да данас дамо крв. Просто једва чекамо. Никад ми раније тако нешто није причињавало радост, али ето, времена се мењају. Пожелиш и да си дежурни кућни ђубретар само да те додирне ваздух. А ваздух је овог јутра субјективно свежији. Почео је ветар. Вероватно и код комшија на тераси.

Написала Гордана Славковић

Моја породица колико год се трудила да иде у корак са временом, није превише „широкијех схватања“ и грчевито се држи старих правила и модела понашања „Чувај док имаш. Пружи се кол’ко ти је губер дугачак. Не бацај храну, греота је. Пољуби хлеб пре него што га бациш…“ Наталожило се то гладно искуство кроз генерације предака и не дозвољава руци да хладнокрвно спусти хлеб у прождрљиво грло корпе за отпатке.

Из најбољих жеља дефинитивно се рађају најпогрешније ствари. Давно смо то приметили, али нисмо променили. Као и сви родитељи, за децу смо остављали најбоље, најсочније, најзрелије воће. И колико год смо се трудили да нагомиламо витамине и да их систематски кљукамо њима, оне би само мрљавиле па би воће брзо одустајало од своје свежине. Банане би се испегавиле, на јабукама се стварали сумњиви тамни кругови, око грожђа ројио се облак ситних винских мушица.

Написала Гордана Славковић

И обичне ствари постоје. Прескачемо их кад представљамо себе, кад упиремо поглед у будућност, кад се хвалимо сећањима. Неправедно. Можда је могуће и у њих унети мало боје.  

Написала Гордана Славковић

Хтела сам да пишем о природи.  Најзад је сунчан дан и самој себи дугујем један леп још увек зелен пејзаж. Међути, све је кренуло у другом правцу. Ништа ново да се планови измене.

Идемо на контролу. Радујем се што ћу прошетати до амбуланте. Испред зграде схватисмо  да смо промашили гардеробу. Наше тренерке и јакне брзо постају сувишне, а недостају нам наочаре за сунце. Да ли због модног фијаска или нечег другог, тек не осећамо се најпријатније. Ошамућени смо, манта нам се у глави, а пред очима трепери. Жмиркамо и желимо што више боја да понесемо са собом у стан.