Category Archives: Eseji

Слика 3 („Сан летње ноћи“)

Написала Гордана Славковић

За све је крив „ Сан летње ноћи“.

Брижљиво смишљен план обавезно пропадне. Задовољно седам испред телевизора. Само да нађем неки добар, опуштајући филм пред спавање. Дан је у најави био досадан, али сада видим да и није тако лош. Бринем једино за спавање. Како да спавам кад сам се преспавала! Може ли овако да се каже? Мислим на стање када превише спаваш, као кад се преједеш. Као да сам се раставила на ћелије које су спавале и кад сам била будна.

Read the rest of this entry

Слика 2 (Први септембар)

Написала Гордана Славковић

Први септембар и ја се волимо чудно. Некад са стрепњом, некад одушевљено. Свакако са емоцијама. Сем данашњег првог септембра. Преслишавам себе од раног јутра и ништа. Септембар без боје, мириса и укуса. Излежавам се без школског звона и дечјих осмеха. Не устајем док дан не поделим на преподне и поподне. Мислим на обавезе које силом извлачим из најудаљенијих можданих фиока. Ово могу урадити пре ручка, ово после поподневне дремке. Само да све буде безначајно и смирено. Треба нешто оставити и за вечерње сате. Може вече да се развуче као пантљичара и да ме испрепада походом мрава по бледој несаници.

Read the rest of this entry

Слика 1 (Не дирај то!)

Написала Гордана Славковић

Понедељак не излази из пиџаме. Развлачи се као лења кишна глиста. Треба га скратити. Не могу да му дозволим да се разбашкари превише и да ме смори. Још увек имам стрпљења за преподневне сате који споро извирују из ћошкова и гужвају се под првим сунчаним зрацима.

Уобичајени јутарњи ритуал не наговештава ништа необично. Све је под контролом. Почињем вежбе које сам преко лета оправдано запоставила. Време је да се вратим у колотечину. Ускоро, за петнаест дана,  боже здравља негде после 10. септембра, кренућу у школу.

Read the rest of this entry

Слика између (Чекајући корону)

Написала Гордана Славковић

Ово што ћу сада написати далеко је од здравог разума. Ипак ћу написати иако ћу себе после критиковати. Критиковаћу себе свакако за све и свашта, па нек се у дежурном делићу мозга за преиспитивања нађе и овај оксиморон.
Како је диван дан да се човек разболи! Није могао бити бољи. Да смо га сами бирали, не бисмо га ишчепркали из вреле августовске прашине. Небо се не види. Уместо њега разливена је тамносива водена бојица. Дрвеће се увукло у себе. Безбројне нијансе зеленила закључале су се добровољно у најдаље одаје хлорофила. Ни шћућурених врабаца нигде нема. Обично их у овакав јесењи пејзаж бар наслутим на неком жбуну или испод стрехе. Баре грамзиво расту и преливају се из својих оквира. Август не личи на себе. Ни када нас је исцедио спарином, ни кад се самоиницијативно преформулисао у јесењи месец.

Read the rest of this entry

Lik Gospa Nole u istoimenoj pripoveci Isidore Sekulić

Napisala Vukosava Minić

Iza svake jake osobe stoji priča kako je život izgradio tu osobu i šta ju je učinilo jakom. Na jaku ženu se posebno obraća pažnja jer su žene obično nežnije, nemoćne i čuvane. Za ženu je normalno da bude slaba, onoliko koliko je normalno za muškarca da bude jak. Društvo je krivo za te stereotipe, jer ne dozvoljava ljudima da budu u potpunosti različiti. Navodno ih bodri da budu jedinstveni, ali u nekim već izgrađenim kalupima. Kako uvek biva – sve što je drugačije se izdvaja. I tako se i Gospa Nola izdvojila i bila upečatljiv karakter u svoje, ali i u naše vreme. Opisana kao visoka i krupna žena, u ni manje ni više nego haljini i vojničkim čizmama. Samo po izgledu je bila upadljiva.

Read the rest of this entry

КРИТИКА – Димитрије Јаничић

Некада сам се плашио критике.

Хтео сам да поправим себе, да будем онакав како критичар мисли да треба да будем. Било ми је непријатно. Посебно сам патио због критике мог првог објављеног рукописа.

68378239_2604774809540860_2159116227618799616_n

Read the rest of this entry

Reč – Dimitrije Janičić

Bilo je vreme kada je reč bila čovek.

Uostalom, setite se Jovanovog jevanđelja, odnosno njegovog početka: „U početku beše reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše reč“. Bilo je vreme keda se reč jednačila sa čovekom. Jer, ljudi nisu zaboravljali da „kamen iz ruke i reč iz usta ne vraćaju se“.
Zato je reč bila na ceni.

reč

Read the rest of this entry

Molim za reč – Vukosava Minić

Evo nas opet. Na istom mestu. U isto vreme. U istoj poziciji. Opet ne mogu da zaspim. O, zašto Bože?! Dovodim sebe u istu mučnu situaciju svake noći. Neki ljudi imaju više sreće u životu i mogu da zaspe istog trenutka kada im glava dotakne jastuk – a ja pak spadam u grupu nesrećnih ljudi koji se pola noći prevrću po krevetu. Težak je život… Plus moj divan mozak odluči da me muči sa mojim najvećim blamovima u životu. Ponekad, kada želi da mi olakša, zapita me neko baš dubokoumno pitanje na kojem se zaglavim nedelju dana.

Read the rest of this entry

Господе, како се овде брзо смркава

У часопису Светигора (Митрополија Цетињска, мај-јун 2006, бр. 166), моја поштована сарадница Сања пронашла је поучан есеј Иване Кнежевић о Данилу Кишу, под називом Господе, како се овде брзо смркава. Прочитајте га.

Svetigora naslovna

Read the rest of this entry

Pismo

Pismo zamišljenoj prijateljici u inostranstvu je pismeni rad na zadatu temu iz srpkog jezika, učenice trećeg razreda Požarevačke gimnazije – Dijane Minić, koji je ona napisala 2014. godine, kada je bila u prvom razredu Gimnazije. Pročitajte ga.

 

Poštovana Vesna,

Znam da dugo niste bili u Srbiji, a i da na osnovu svega što mediji pišu o stanju u našoj zemlji, verujem da niste planirali ni skoro da dolazite…  Ja Vam baš iz tog razloga i pišem, jer želim da Vam pokažem da nije sve tako crno kao što svi pričaju. Barem ne sa moje strane gledišta …

Sada…. ja mogu Srbiju upoređivati sa drugim evropskim zemljama, njihovim standardima, platama, načinima zivota itd. Ali verujem, da kao svako živo biće i svaka zemlja je posebna priča za sebe. Nastaje, zatim kroz vreme raste, razvija se i što je jako bitno doživljava uspone i padove…

Read the rest of this entry