Molim za reč – Vukosava Minić

Evo nas opet. Na istom mestu. U isto vreme. U istoj poziciji. Opet ne mogu da zaspim. O, zašto Bože?! Dovodim sebe u istu mučnu situaciju svake noći. Neki ljudi imaju više sreće u životu i mogu da zaspe istog trenutka kada im glava dotakne jastuk – a ja pak spadam u grupu nesrećnih ljudi koji se pola noći prevrću po krevetu. Težak je život… Plus moj divan mozak odluči da me muči sa mojim najvećim blamovima u životu. Ponekad, kada želi da mi olakša, zapita me neko baš dubokoumno pitanje na kojem se zaglavim nedelju dana.


Gledam u plafon, na njemu stoji komarac. Komarac… Zar nisu mali komarci ženke, a veliki mužjaci?! Smešno je, ljudi predstavljaju žensku populaciju kao naporniju. Žene, generalno, više pričaju, više rade i doživljavaju stvari sa više emocija. Kada se uhvate za nešto – teško to ostave, a rade sve u svojoj moći da dokažu u šta veruju. Da li ste čuli za izraz „Piješ mi krv na slamčicu“? To moj otac stalno upotrebljava kada moja majka, moje sestre ili ja, pokušavamo da dokažemo nešto što je suprotno onome što on misli. Ženski komarci piju krv zar ne? To je stvarno neka žestoka igra prirode.
Mada ne mislim da je to fer. Žene zaslužuju mnogo više od toga. Dosta su dogurale kroz istoriju, boreći se za svoja prava. Vremena su se toliko promenila i žene su stekle toliko samopouzdanja da kada bi se neki čovek digao iz mrtvih, a pritom da je živeo u osamnaestom veku, doživeo bi takav šlog i odmah bi poželeo da se vrati. Drago mi je, i ponosna sam na sav taj rad i trud žena za svoja prava, i ako ništa nisam uradila da pomognem. Možda i jesam, možda sam ja bila neka žena koja je predvodila neki bunt ili tako nešto.

„Okej mozgu, pretera ga.“

Živim u porodici hrabrih i jakih žena i ponosna sam zbog toga. Glava naših porodica obično je žena, ali se priča da je muško samo da se oni ne bi osećali nemoćno – i ako jesu…
Moj otac živi u kući sa četiri žena, ako računamo pse i mačku onda osam žena – zato je bio presrećan kada je čuo da je nova mačka u stvari – mačak. Stvarno mislim da mu ništa ne fali. Jednom mi je rekao da ja treba da odem u kuhinju da mu skuvam kafu zato što sam žensko. Tada sam prvi put u životu osetila neku vatru u sebi i prvi put počela da se svađam sa ocem. Posle te svađe i mojih izjava ne samo da nikada nije rekao tako nešto nego je i sam skuvao kafu i sebi i meni. Od tada – moj otac je feministkinja.
Imam neku potrebu da branim ženski rod. Mislim da bih to mogla neprestano da radim do kraja života. Mada nisam imala mnogo prilika. Svakoga puta kada bih se našla u takvoj situaciji – pobedila bih, naravno.
Koliko god je biti feministkinja uobičajeno u ovo doba, ne mislim da ljudi shvataju koliko su prava žena podjednako bitna kao i prava muškaraca. Krivim mušku populaciju za to. Koliko god da žena pokušava da se uzdigne, uvek će tu biti neki muškarac koji će da je vuče dole. I to je jednostavno tužno.
„Okej Vukosava, dovoljno filozofiranja za jednu noć, ’ajde da spavaš. Laku noć“
. . .
A, šta ako, za možda pedeset godina, obrnemo tradiciju i muškarci počnu da uzimaju ženino prezime? HA! To bi bilo ekstra, onda ja ne bih bila Minićeva, zar to ne zvuči kao da me neko poseduje. Da li bi se onda žene shvatale bolje, kao da više vrede? Ili bi se neki muškarac i tu pobunio.
Molim da svi uključite televizor, na dan kada vam kažem, jer mogu da vam garantujem da ću završiti na Ted Toku, neko odmah da mi da pozornicu jer sam spremna da širim mudrost, da širim feminizam. Ali, mogu da vam garantujem da će neko muško da se požali, da se oseti ugroženo. I da i ako ja molim za reč, mnogi ljudi me neće slušati jer su takvi, ali neka ih, jer ja ću i dalje da pričam.
„Stvarno sam iscrpljena, hajmo da spavamo“

,,Čekaj. Razmisli o tome, žene bi trebalo da podupiru jedna drugu do trona, tu misao bi trebalo da širiš.“

„I hoću, ali sutra, novi dan spreman za nove izazove i nova pitanja za koja ću da tražim pozornicu, naravno da hoću, jer tako me je naučila moja majka, koja je najveća kraljica koju poznajem.“

„Hoćemo li sada da spavamo?“

„Hoćemo.“
. . .
„Žene su i dalje najbolje, tako?“

„Naravno.“


Tekst napisala Vukosava Minić, učenica 1. razreda Požarevačke gimnazije

Posted on 22. novembra 2018., in Eseji, Pomoć onima koji uče. Bookmark the permalink. 2 komentara.

  1. Snezana Kacina

    dngagana@gmail.com

    чет, 22. нов 2018. 06.01 OD KNJIGE DO DUŠE је написао/ла:

    > Od knjige do duše posted: „Evo nas opet. Na istom mestu. U isto vreme. U > istoj poziciji. Opet ne mogu da zaspim. O, zašto Bože?! Dovodim sebe u istu > mučnu situaciju svake noći. Neki ljudi imaju više sreće u životu i mogu da > zaspe istog trenutka kada im glava dotakne jastuk – a ja p“ >

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: