Napisala Vukosava Minić

Iza svake jake osobe stoji priča kako je život izgradio tu osobu i šta ju je učinilo jakom. Na jaku ženu se posebno obraća pažnja jer su žene obično nežnije, nemoćne i čuvane. Za ženu je normalno da bude slaba, onoliko koliko je normalno za muškarca da bude jak. Društvo je krivo za te stereotipe, jer ne dozvoljava ljudima da budu u potpunosti različiti. Navodno ih bodri da budu jedinstveni, ali u nekim već izgrađenim kalupima. Kako uvek biva – sve što je drugačije se izdvaja. I tako se i Gospa Nola izdvojila i bila upečatljiv karakter u svoje, ali i u naše vreme. Opisana kao visoka i krupna žena, u ni manje ni više nego haljini i vojničkim čizmama. Samo po izgledu je bila upadljiva.

Kažu da je po građi i licu ličila na muškarca, ali verujem da joj je to pomoglo da stekne dobar ugled. Bila je pametna i svestrana, sa pomalo prostačkim ali brzim jezikom. Izgubila je muža koji je bio trideset godina stariji od nje. Njegovo prezime je umela da iskoristi kada joj je bilo potrebno. Gospa Nola možda po svom liku deluje strogo, sa grubim crtama lica i zalizanom čvrstom punđom, možda na oko nepristupačno, ali je ona osoba koja samo želi da pomogne i kome god da je ikada bila potrebna pomoć, on bi je dobio od Gospa Nole. Toticu, jadnu, je primila u svoje ruke da je uči da bude jaka žena, koju neće neki muškarac u životu da gazi. Ona se zalagala za druge ljude.

Lik Gospa Nole me podseća na majku moje majke. Ruža je možda najjača žena koju ja poznajem, koja nije imala lak život. Udovica sa trideset godina, morala je da podiže dve male ćerke sama, radila je više poslova kako bi ih izdržavala i uspela je obe da izgradi u jake, pametne i samostalne žene. Imala je ulogu oba roditelja i znala je da mora da bude izuzetno jaka, kako bi uspela sve da postigne. Pored toga što je morala da bude jakog srca i da ugasi osećanja, u njoj je uvek ostalo mesta za druge ljude, tako da je ta kuća bila dom mnogih drugih ljudi, koji su sami prolazili kroz teške situacije. Svakome kome je pomoć bila potrebna kod Ruže je bila zagarantovana. Uvek je bilo hrane za druge, kreveta više i mesta u toj maloj kući. Moja mama tu kuću opisuje kao autobuska stanica, jer je stvarno neprebrojivo mnogo ljudi prošlo kroz nju. Ruža je izgradila svoj karakter i zna se da je ona glava, ne porodice – nego cele familije. Ona je zaslužila da je ljudi poštuju na način na koji to rade.

Kao Gospa Nola, Ruža uvek zna šta i kako da odgovori i stvarno je zadobila ugled. Velika sličnost postoji između Gospa Nole i Ruže i zbog Ruže ja mogu da zamislim Gospa Nolin život – nije lak, ali je pun dobrote, razumevanja i empatije. To su ljudi koji razumeju prolaznost i nesrećne slučajeve i zato se trude da nekome nešto olakšaju kako njima možda niko nije, jer na kraju dana, stvarno nije bitno vraćanje drugima. Zasluga ili dobra karma, ako je nekome potrebna pomoć, treba biti čovek i tu pomoć mu pružiti.