Слика 2 (Први септембар)

Написала Гордана Славковић

Први септембар и ја се волимо чудно. Некад са стрепњом, некад одушевљено. Свакако са емоцијама. Сем данашњег првог септембра. Преслишавам себе од раног јутра и ништа. Септембар без боје, мириса и укуса. Излежавам се без школског звона и дечјих осмеха. Не устајем док дан не поделим на преподне и поподне. Мислим на обавезе које силом извлачим из најудаљенијих можданих фиока. Ово могу урадити пре ручка, ово после поподневне дремке. Само да све буде безначајно и смирено. Треба нешто оставити и за вечерње сате. Може вече да се развуче као пантљичара и да ме испрепада походом мрава по бледој несаници.

Прва обавеза је кратка. Честитати рођендан коме треба и срећан полазак у школу и коме треба и коме не треба. Неко ће се обрадовати сигурно. Преко друштвених мрежа видим да је полазак у први разред подигнут на виши ниво. Праве се торте, поклањају дарови, ђак првак увија у целофан са машном и очекивањима до факултета, и даље.

Мој полазак у први разред прошао је незапажено и за мене и за укућане, а ипак га се радо сећам. Тог лета смо јурцали по прашини, правили колаче од блата, хватали сунчеве зраке у шаци воде, гацали по барицама, проверавали дубину вирова зовиним штапом, слушали жабе и жене које перу „џопке“ на потоку. Ако замишљам слободу, онда је видим овако. Безбрижну, неспутану као летњи дан умотан у тежак сунчев плашт. Ујутру сам чула мајчине савете да до школе треба слушати старију сестру, у школи учитељицу, а после школе опет сестру. Било је неких проблема око чешљања и мајчиног нервирања што не може лепо да ми изриба лактове. Око мојих лактова је  био проблем и касније. Мајка је упорно покушавала пред сваки одлазак у госте да их избели, а ја сам се осећала кривом што је љутим. После сам се сама нервирала док нисам схватила да ми је боја коже на том месту једноставно тамнија.

Моја сестра  излази на прашњави пут. Прави се важна као сваки ученик другог разреда који води млађу сестру у школу. Успут скупља још неколико првачића. Идемо за њом као у пачјој школи. Преко потока стајемо само на каменчиће на које и она стаје. Пазимо да се не оклизнемо, не мрдамо ни лево ни десно од њеног трага. Сестра се уредно јавља људима који ужурбано одлазе на њиве. Ми за њом још уредније понављамо „добро јутро“. Можда после толике временске удаљености идеализујем своје прво школско јутро и видим само сунце,  бистри поток, црвене кровове кућа и белу сеоску школу. Али, чини ми се да и сада чујем призвук поноса у тим обичним речима „добро јутро“. И видим радост у очима сваког човека који нас је тог јутра испратио погледом низ пут.

Нисам се плашила школе јер о њој нисам богзна шта ни знала. Сестра је покушавала да ме припреми тако што би нас окупила испод неког дрвета и глумила учитељицу. Највише је волела математику и упорно је покушавала да нам наметне рачунање. Ја математику ни кроз игру нисам волела па бисмо врло брзо напуштали такав час и тражили нешто друго или бисмо једноставно одлазили на одмор.

Нисам ни била свесна да сам поред сестре научила да читам. Течно, без срицања. Ни укућани нису приметили моје знање. Учитељица јесте тек после десетак дана. Читање ме је у њеним очима издвојило од осталих ђака. Мени је помогло да уђем и заувек останем заробљена у свету маште.

Данашњи излизани први септембар обојила је истина која је дуго била запретена испод сећања: „Мене је учитељица волела.“

Posted on 6. septembra 2021., in Eseji, Preporuka, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: