Dimitrije Janičić, poznati pisac, prevodilac i književni kritičar, o knjizi „Crna ptica“ Aleksandre Jovanović (Beograd: Kreativni centar, 2020).

KNJIGA S DUŠOM
Danas nije tako lako pronaći knjigu „s dušom“. Sve je nekako proračunato, unapred određeno, definisan je zadatak koji treba da postigne knjiga, zna se zbog čega će postati omiljena, biti hit ili bestseler, zašto će izazvati rasprave… No ima knjiga koje nastanu iz lične potrebe. Čovek poželi da se oslobodi jedne tuge, da podeli svoju radost s nekim, da obraduje nekoga, da nekoga učini junakom knjige kao od šale. Takve knjige retko prolaze sve one ograde: da li će imati čitaoce, da li će se isplatiti ulaganje u njihovo štampanje, hoće li doneti profit… Nama, čitaocima koji traže dušu knjige, to nije uvek potpuno razumljivo. Zato nas obraduje knjiga s dušom.
A isto tako ima i jedna „nagrada s dušom“. To je nagrada „Politikinog zabavnika“. Znate, sa njim se družim od 1952. godine. I čini mi se da još nije poklekao, da je ostao „novina s dušom“. I novina za sve od 7 do 107 godina, kako oni kažu. I ne lažu. Čitao sam ih sa petnaestak godina s uživanjem, a evo čitam tu novinu redovno i sa 85 i dalje s uživanjem. Sada je delim s unukom, pokušavajući da i njega uvučem u ovu priču „s dušom“. Jer, vidite, ta novina s dušom od 1979. godine dodeljuje nagradu „s dušom“. Da, da, baš za one knjige s dušom. Nisam siguran da li se sećate, ali te davne 1979. godine nagradu su delili Grozdana Olujuć i Enes Kišević, a knjige behu „Sedefna ruža“ i „Mačak u trapericama“. Da ne nabrajam – kasnije su tu nagradu dobili i moji prijatelji Milovan Vitezović za „Šešir profesora Vujića“, pokojni Igor Kolarov (dva puta), pa Jasminka, pa Tićmi. I mnogi drugi. Neke sam znao samo po knjigama, ali su zbog tih knjiga postali moji prijatelji. Jer, pisali su te knjige s dušom.
Ovu priču sam počeo zbog ovogodišnje nagrade za knjigu „Crna ptica“ mlade književnice Aleksandre Jovanović. Naslov knjige dala je pesma koju je tata glavne junakinje Želje govorio svojoj kćerki. Pesma ima lepu poruku: možda si ti mala, neugledna, naoko nejaka, crna ptica, ali si uporna, skriveno snažna, tata veruje da ti možeš da letiš visoko, da dodirneš nebo, da postigneš čudo, da pobediš sve teškoće, da obraduješ svoje roditelje, da ostvariš svoje snove. Doduše, crna ptica je i tuga, stari simbol tuge.
Devojčica Želja je izgubila tatu u saobraćajnoj nesreći. A volela ga je najviše na svetu. Kao i on nju. Ta ljubav se pretvorila u tihu tugu, u inat i neprijateljsttvo sa celim svetom. Ta opterećujuća tuga ruši okvire realnosti, menja pogled na svet i shvatanje okolnih ljudi, pa čak i istinskih prijatelja. Čini se da bi sve to moglo da se popravi, samo da još jednom vidi tatu i porazgovara s njim.
Vreme završnih razreda osnovne škole je vreme korenitih promena u mladom organizmu. Hormoni počinju da divljaju, ceo svet se nađe na jednoj, a tinejdžer na drugoj obali te reke koja se zove sazrevanje. Ograde odraslih i društvena pravila sputavaju taj nabujali život, a ta pobuna protiv stvarnosti onakve kakva je rađa mnoge nevolje. O gubitku nekog dragog odrasli ne vole da govore, jer tako lakše prebrode gubitak. To Želju dovodi u sukob sa majkom i sa najboljim drugom iz razreda Lukom.
Tinejdžersku izgubljenost pomešanu s dubokom tugom zbog gubitka voljenog roditelja devojčica Želja pokušava da prebrodi bekstvom u izmišljeni svet i prijateljstvom sa mrtvim dečakom Vukom sa groblja koji još nije „prešao na onu stranu“, očekujući da joj to pomogne da se ponovo sretne sa mrtvim tatom.
Pravo prijateljstvo, istinski svet svakodnevne realnosti, iako nije dopadljiv poput onog izmaštanog, na kraju ipak pobeđuje. Ljubav i razumevanje pravih prijatelja sigurna su luka za izgubljene putnike u moru životnih bura.
Zato je „Crna ptica“ dobila nagradu „s dušom“. To je knjiga sa dobrom porukom. Knjiga koja ima dušu.