Текст написала Анка Крстић

Ово није прича о Божићу, али је Божић почетак приче. Па тако ваља да одатле почнем.
Мој омиљени празник је Божић. За њега ме везују мириси, боје и звуци детињства, све оне успомене које тако јасно и живописно играју испред затворених очију ако само хоћеш да их призовеш. А како је то празник који се проводи у кругу породице, ја, сада већ одрасла жена и мајка, одлазим са супругом и сином код тазбине, да тамо стварамо нове успомене којих ће се једног дана мој син сећати као што се ја сада сећам ових својих.
Мој супруг је пореклом из Пирота, рођен и одрастао тамо. Пироћанци су познати као људи великог срца, као добри домаћини, као штедљиви, али као гостољубиви и насмејани, они људи уз које се неусиљено смејеш и који дају све од себе да ти буде удобно, лепо и пријатно. Из њихове куће нећеш изаћи жедан и гладан, уморан, лоше воље, или лошег утиска. И верујте, то је жива истина. То и много више од тога. Пироћанке су познате као врсне домаћице, као одличан узор својој деци, као мудре жене које држе своје породице на окупу, као ризнице савета. И то је такође жива истина. То и много више од тога. Од њих никад нисам добила лошу реч, лош савет или лошу намеру.

И тако, стигосмо ми код наших на дан пред Бадњи дан. На место где је загрљај топао и јак, а речи благе и поглед нежан. А још им је дошао и унук, зеница очију њихових. Мој девер, пасионирани скијаш, предложио нам је да одемо до Планинарског дома да се мој син мало санка, грудва, осети зимске чари. Да појасним, Планинарски дом налази се 12 км изнад Пирота и од локалног становништва се често може чути „одо на Планинарски”, није потребно додатно објашњење, зна се зашто се иде тамо, увек се односи на уживање у природи. Знају људи шта је добро. И тако смо и отишли.
Планинарски дом налази се на планини Видлич, правој правцатој планини, а опет првој степеници ка Старој Планини. Снег чини своје, па нас је тамо дочекао предиван призор – сијасет малишана неспретних покрета због слојева гардеробе, шарене се капице у снегу, преплићу се трагови скија и санки, општа цика и граја, продоран, „онај вањски” смех одраслих. Носнице ми је испунио ваздух тако оштар и пријатан какав одавно нисам удахнула. Али оно што ми је одузело дах је пејзаж, природа у свом свом сјају, тек понеко људске руке дело. Фотографија је морала да се деси. Колико сам умела и знала, колико је моје око лаика умело да пронађе најбољи угао, ја сам сликала и сликала. И сликала…
Када смо се вратили попили смо по једну кувану, није на одмет, да се загрејемо мало. А ви уживајте у фотографијама.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.