Može li lepota da bude oduzeta čoveku?, upitao je prvi drugoga.

Meni je oduzeta, odgovorio je drugi, jer ne mogu da je se setim. Čovek je oslepeo u nesreći koju je doživeo kao dete. Svake noći se molim Bogu Onostranom da mi povrati vid, kako bih opet mogao da spoznam lepotu.

Da li je, dakle, lepota samo nešto što mora da se vidi?, upitao je prvi.

Naravno. Takva je priroda lepote. Kako možeš da ceniš umetniko delo ako ga ne vidiš?

Mogu da čujem muziku, na to odgovori prvi.

U redu, možeš da čuješ neke vidove lepote – ali bez čula vida ne možeš da spoznaš pravu lepotu. Možeš da pojmiš samo delić lepote.

Skulptura, primeti prvi. Zar ne mogu da osetim njene oblike i nagibe, dodir dleta koje je običnu stenu preobrazilo u neobično čudo?

Valjda, odgovorio mu je drugi, možeš da spoznaš lepotu skulpture.

Ali šta je sa lepotom hrane? Zar nije umetničko delo kada nam kuvar razgali čulo ukusa?

Valjda, odgovorio mu je drugi, možeš da spoznaš lepotu kulinarskog umeća.

Šta je sa lepotom žene?, zapita prvi. Zar ne mogu da pojmim njenu lepotu u mekoći njenog milovanja, nežnosti njenog glasa i njenoj oštroumnosti dok mi čita filozofska dela? Zar ne mogu da spoznam tu lepotu? Zar ne mogu da većinu oblika lepote spoznam čak i bez očiju?

U redu, odvratio mu je drugi. Ali šta ako su ti uši uklonjene, pa ti je sluh oduzet? Šta ako ti je jezik iščupan, usta zašivena a čulo njuha uništeno? Šta da ti je koža toliko spaljena da više ne možeš da osećaš? Šta da ti ostane samo bol? Onda više ne bih mogao da spoznaš lepotu. Dakle, lepota može biti oduzeta čoveku.

Biti ljudsko biće svodi se na traganje za lepotom.

Iz knjige Brendona Sandersona „Reči blistavosti“ (Beograd: Laguna, 2015), I tom, str. 664-665.