Mudar čovek se stidi mešati u ono u čemu nije vešt, a ludom se čini da je sramota ako svuda svoj nos ne uvuče.

Nauči od mudrijeg, to ti je velika korist. I nauči drugog, to ti je velika zadužbina.

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.

Učen i razuman čovek svagda se uči, svagda zna da i dalje malo zna.

Nikad nikoga ne valja vređati, a najmanje one koji su nam dobro učinili i ljubav pokazali.

Zao čovek traži povod da učini zlo, a kad ne može da nađe, on i tako čini šta je naumio.

Oni koji nemaju u glavi, vrlo često misle da su mudriji nego drugi.

Neučen ne može da trpi nauku, jer zna da će kad nauka dođe sva vlast koja je na sujeverju osnovana i utvrđena, propasti. Mrak beži strmoglavo pred suncem.

Od zlog i pakosnog, a pogotovo kad je od nas jači, najbolje je daleko stajati.

Pri piću, ko najmanje zna, najviše govori.

Ko uči pravila mudrosti samo zato da se nerazumnim smeje i ruga i da ih osuđuje, a ne da sam bolji bude, taj se lud rodio, ludo živi i ludo će umreti.

Kad se otac i majka među sobom ne ljube i ne poštuju, od koga će deca njihova naučiti da ih ljube i poštuju? Ako želite da vam deca budu dobra, dajte im već od prve mladosti primer vrline.

Celo društvo, i svako ponaosob, kad se ne upravlja po zdravom razumu i mudrim savetima, po nuždi se mora zlopatiti i propadati.

Kad bi ljudi uvek isti ostajali, nikada se nijedan narod ne bi poboljšao ni prosvetio.

Prave ljubavi ne može biti bez poštovanja, a istinskog poštovanja nema bez vrlina. A vrlina iziskuje zdravi, prirodni razum, koji kad se sa naukom sjedini, sastavlja božanstveni venac koji krasi i uvenčava razumnu dušu.

Ko nema ni prijatelja ni neprijatelja, taj nema u sebi ničega valjanog.

Mi ljudi smo slični pticama koje se uvek u iste mreže hvataju, a opet neće da slušaju.

Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili.

Razumni idu nabolje, a nerazumni ili ostaju kako su bili, ili, što je verovatnije, ako se ne poboljšaju, idu sve na gore.

Nije dosta imati lepe vrednosti i sposobnosti, valja znati dobro njima upravljati.

Karakter čoveka po besedi se poznajte.

Ko Bogu nije zahvalan na daru postojanja, života i razumnosti, pokazuje da je svega toga nedostojan. Ko nikom nije zahvalan na slatkoj ljubavi i prijateljstvu, pokazuje da niti koga ljubi, niti ga ko ljubi, a čemu takav život? Hvala Bogu, takvih je čudovišta malo.

Greške bližnjih valja zaboravljati, jer smo svi greškama podložni, a dobro učinjeno nikada. Nemoj ništa počinjati ni preduzimati pre nego što dovoljno ne rasudiš i dobro ne saznaš kakva će posledica biti. Posledica ne samo ovog privremenog i kratkog života, već i večnosti. Ne reci ništa čega se možeš zastideti, ne učini ništa znog čega se možeš pokajati.

Ko nema šta da kaže, na sva zvona govori.

Samo je dobar čovek srećan.

---

Dimitrije Dositej Obradović, rođen je 1739. ili 1742. godine u rumunskom delu Banata (tadašnje Austrije), a preminuo u Beogradu, 28. marta 1811. godine. Bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda, osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu, prevodilac raznih dela, među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a i sam je bio pisac više dela, mahom programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“.