Zaista mislim da je islam religija mira kao što su to hrišćanstvo, budizam i hinduizam. Nema sumnje da postoje razlike, ali cilj tih religija jeste mir. Svojstveni doprinos islama nacionalnoj kulturi Indije jeste njegovo nepomućeno verovanje u jedinosušnost Boga, i praktična primena istine bratstva ljudi na one koji su nominalno pod njegovim okriljem. Te dve stvari nazivam svojstvenim doprinosom. U hinduizmu duh bratstva je i suviše pofilozofljen. Slično tome, iako filozofski hinduizam nema drugog boga sem Boga, ne može se poreći da priktični hinduizam nije tako nedvosmisleno beskompromisan kao islam.

Nema ničeg u Koranu što opravdava primenu sile u preobraćanju. Sveta knjiga kaže veoma jasnim jezikom: „U religiji nema prinude.“ Ceo prorokov život je neprihvatanje prinude u religiji. Koliko ja znam nijedan musliman nije nikada odobravao prinudu. Islam bi prestao da bude svetska religija ako bi se oslanjao na silu u širenju svog učenja.

Izrekao sam svoje mišljenje da sledbenici islama suviše slobodno upotrebljavaju mač. No, to ne uči Koran. Mislim da je tome kriva sredina u kojoj je islam ponikao. Hrišćanstvo ima krvavu prošlost protiv sebe ne zato što je Isus omanuo, već zato što sredina u kojoj je šireno nije prihvatala njegovo uzvišeno učenje.

Došao sam do zaključka da je učenje Korana u suštini za nenasilje. U Koranu se kaže da je nenasilje bolje od nasilja. Nenasilje se nalaže kao dužnost, nasilje se dopušta kao nužda.

Iz knjige Borba nenasiljem: izbor tekstvova, Mahatma Gandi (Beograd: Komunist, 1970)