Живот наш је у старости – изношен халат:

И незгодно га је носити, и жао оставити;

С њим се саживесмо, као с братом брат;

Нити крпити га, нити обновити.

Како ми остарисмо, остарио и он;

У дроњцима наш живот, и он се у дроњке пара.

Сав покапан, исписан мастилом,

Ал су нам те мрље милије од свих шара;

У њима – трагови пера којем смо у дане

Радости, светле ил облачне туге,

Све своје замисли и све своје тајне,

Сву прошлост своју предавали у руке.

И на животу, исто, трагови прошли не бледе:

Записани на њему песме и уздисаји,

И легла је на њега сенка патње и беде,

Ал тужна лепота у тој сенци се таји.

У њој оданост, и наше мисли старе,

И у губитку још живе, од топлог сећања,

И свежег јутра, и подневног блеска, и јаре

Присећамо се ми и на измаку дана.

Још волим понекад свој живот порушен,

С његовим губицима и тужним обртањем,

И као ратник свој плашт, у боју пробушен,

Ја пазим халат свој с љубављу и са поштовањем.

---

Пјотр Вјаземски, руски књижевник (1792-1878)

Из књиге „Антологија руске поезије XVII-XX век“ (Београд: Просвета, 1977). Песма је написана између 1875 и 1877. године.