U knjizi „Kultura poslovnog ponašanja“ koju je napisala Dušanka Bojičić (Beograd: Altera, 2005) pronašla sam neke odlične savete za sve prodavce. Možda bi trebalo da svim prodavcima to bude obavezna lektira pre nego što i počnu da rade.

Prodavac stupa u kontakt s kupcem: rečju, pogledom i gestom.

• Mušteriju prodavac prvi ljubazno pozdravi;
• Treba mušteriji ljubazno da pokaže robu i da joj obaveštenja koja ona želi i zatraži;
• U prodavnici dočeka mušteriju onako kao što kulturan čovek dočeka gosta u svom domu. Nije ravnodušan, nije neprijatan, nije ponizan (prema bogatim i moćnim mušterijama) i nije nadmen;
• Dobar prodavac svojim vladanjem „osvaja kupce i pretvara ih u prijatelje svoje firme;
• Prodavac ne čita novine na radnom mestu, niti nastavlja razgovor sa kolegama, a da mušterija čeka da mu se obrati;
• Prodavac predaje robu mušteriji u ruke, ili stavi ispred mušterije uz reči „izvolite“;
• Pristupa bez predrasuda i bez „razvrstavanja“ ko je ko, jer novac je novac;
• Prodavcu ne treba da je teško da kaže „hvala“ čak i nakon što ga je neki „dosadan“ kupac gnjavio duže vreme pa otišao a da ništa nije kupio. To spada u bonton trgovine. Primeran kupac će rado navratiti u trgovinu gde su ga uljudno primili, pa će sigurno nekad i pazariti;
• Prema nervoznoj mušteriji i osobi koja se drsko ophodi s osobljem u trgovini, treba zadržati pristojnost, ali i služben stav. Nikako ne treba upadati u polemiku i voditi razgovor na „povišenoj temperaturi“. Takođe, nije lepo praviti se pametan i „svetiti“ mušteriji (na primer – sporim posluživanjem) za neljubaz nastup. Kad prodavac odgovori ljubaznošću na neuljudan nastup mušterije, on uspeva da ublaži grubost, a vrlo često i da posrami neugodnu osobu pred ostalim kupcima kao i pred samom sobom;
• Kupce – decu treba posluživati sa simpatijama; nikako sa ironijom ili neukusnim primedbama, jer deca su vrlo osetljiva i dugo pamte. Krajnje je bezobrazno „uvaliti“ detetu robu koja se ne može prodati odrasloj mušteriji, jer dete je budući stalni kupac;
• Starije osobe zaslužuju takođe posebnu pažnju prodavca, pogotovu ako moraju dugo da čekaju. U tom slučaju prodavac može da ponudi mušteriji stolicu da sedne (ako je ima) ili da zamoli ostale mušterije za dozvolu da prvo posluži staru osobu (kao i trudnicu i invalida);
• Odeća prodavca treba da je uvek čista i opeglana, kosa uredno očešljana, lice obrijano, ruke i nokti uredni. Odeća ne treba da bude izazovna, jer odstranjuje pažnju;
• Ukoliko je obavezno nošenje uniformi, to svi prodavci treba da poštuju, i da ne odudaraju jedni od drugih svojim „manekenskim“ ili „klošarskim“ stilom odevanja;
• Prodavac treba da zna i sledeće, pa u skladu s tim, usmeri svoje ponašanje:
  • na radnom mestu je radi uljudnog i znalačkog posluživanja kupaca;
  • da nije nepogrešiv (ne duri se na primedbe);
  • da uvek ima onih koji bi taj posao mogli obavljati jednako dobro kao i on ili još i bolje, to jest s više volje i zalaganja, pa da se maksimalno trudi;
• Dobar i savestan prodavac ponaša se dakle na sledeći način:
  • zanima se za kupca i nastoji da pronikne u njegove želje kako bi mu sasvim udovoljio;
  • nastoji uvek da bude prijatan i ljubazan;
  • u nastupu odaje sigurnost, ali ne i nadutost;
  • i duhom je prisutan na poslu, a ne samo telom;
  • nije spor (ne vuče se lenjo preko prodavnice pred mušterijama);
  • uredan je i pristojno odeven (bez fleka, rasparanog šava, srozanih čarapa ili pantalona, neočešljane kose i sl.);
• Na kraju evo deset prodavčevih „da“ i „ne“: