Koliko sam grešila misleći da je sreća samo na putovanjima – ceo život je put.

„Da li postoji išta što čovek može da uradi da njegovo ovozemaljsko mučenje ima smisao, da postigne toliko željenu sreću uprkos samoći, bedi i nemaštini, razočaranjima, najtežim bolestima, gubitku voljenih, nemoći? Dovoljan je samo jedan herojski čin iz čiste radosti za spas. To je tajna koju su Inke znale: tonućemo dublje u očaj sve dok iz srca ne možemo da kažemo sebi – postao sam više od onoga što su mi namenili, prešao sam granice straha i razuma, uradio sam ono što sam mislio da ne mogu uprkos svemu, bar jedan dan živeo sam svoj san… Možemo ići kod hiljade savetnika, mudraca, terapeuta. Uzalud. Uvek ćemo iznova tragati žedni ljubavi i gladni sreće dok, bar na tren, jednim činom ne postanemo heroji svoga srca, dok ne uradimo nešto tako veličanstveno iracionalno izvan naših strahova što će ovu mizernu egzistenciju učiniti smislenom i najzad otvoriti portal ljubavi! Tek tada ćemo zaslužiti da volimo sebe i znati da zaslužujemo da budemo bezuslovno voljeni.“

Iz knjige Isidore Bjelice „Poslednji put“