Piše Hipsterkeva

Gledam kako mame objavljuju slike tek rođenih beba sa rečima tipa „ljubav moja“, „sav moj svet“ i slično. DakleM, neviđeno teško foliranje. Oh, izvinjavam se što sam Vam srušila Sneška, ali tako je. Folirate…
Rodila sam i odgajila dvoje. U momentima kad sam ih prvi put videla osetila sam neku dozu nežnosti, neku vrstu emotivnog udara, ali mislim da su mene to hormoni radili. Zbunjenost koju sam osećala nakon što bih sa bebom došla kući nikako ne mogu da nazovem ljubavlju. Sa prvim detetom pogotovu. Ja sam bila preplašena.

Jbt, dali mi dete, a nisu mi dali uputstvo za korišćenje??? Šta da radim sad sa njim? Sećam se mudrih reči moje majke:
„Budalo jedna, treba da ga hraniš, presvlačiš i kupaš!“
„Ahammm, okej, to mogu… šta još?“
Da nije bilo Dr Spoka, izdanje 1980. godine pojma nemam šta bih radila. Ok imam bebu, imam uputstvo, idemo dalje… Dan za danom smo se oni ja upoznavali – da bi bila ljubav moramo da se upoznamo jel’ tako? Tako je!
Sve do otprilike njegovog petog meseca, počeo je da se prevrće po krevetu i zamalo da padne i ja sam se uplašila da se ne povredi. E, tek tada sam ja shvatila da ja njega volim, neizmerno i beskonačno:
„Keva, treba bubreg!“
„E’o bubreg sine, uzmi dva da ti se nađe.“
Tako da, drage mlade mame, aj ne ke*ajte više, mi koje smo sve to već prošle znamo kako Vam je.