Iguman manastira Svetog Nikole na Vranjini, jeromonah Petar (Dragojlović) zapisao je priču o dve čobanice. Priča govori o tome kako je Sveti Petar Cetinjski jednom, dok je sa svojim đakonom obilazio narod, naišao na jednu devojku koja je čuvala ovce. On joj je nazvao „Božiju veru“ i srdačno je pozdravio. Mlada čobanica je od sveg srca zahvalila, poljubila mu ruku i zamolila za Božiji blagoslov koji joj vladika dade, obradovan smernošću devojke.

Kad su se udaljili od čobanice vladika cetinjski reče: „Dabogda te zli naroci ćerali, čestita đevojko.“ (Narok je narodni izraz za sreću.)

Đakona su veoma iznenadile reči Svetog Petra Cetinjskog, ali nije ništa rekao u svojoj zbunjenosti.

Nedugo potom sretoše još jednu čobanicu. I njoj vladika nazva „Božiju veru“, ali ga ona samo mrzovoljno pogleda i ne reče ništa.

Sneveselilo je Svetog Petra ponašanje mlade čobanice. On je tužno pogleda, a kad malo odmakoše reče: „Da Bog da te dobri naroci ćerali, nesrećna đevojko.“

Tu đakon ne mogaše da izdrži i progovori: „Sveti i čestiti vladiko, kumim te Bogom objasni mi zašto onu čestitu i pobožnu đevojku onako grdno blagoslovi, a ovoj što ti nije ni na pozdrav odgovorila sreću prizivaš? Gde je tu pravda i smisao?“

Mudri vladika mirno odgovori: „Dobri i verni moj đakone, jedno su sudovi Božiji, a drugo su sudovi ljudski. Bog želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje Istine. Prvoj sam devojci poželeo da se uda za čoveka teška i srdita, da je na taj način zli naroci ćeraju, a da ih ona pobeđuje svojom ljubavlju, mirom i čestitošću. Da se uz nju i njen budući čovek i njihova čeljad Bogu okrenu i vrlinu u srcu neguju.

Ovu sam drugu, ojađenu i nesrećnu devojku onako blagoslovio sa željom da se uda za čoveka blagog i pobožnog, da je na taj način dobri naroci ćeraju, da uz njega takvog i ona svoju dušu spasi i karakter popravi. Jer nije dobro, verni moj đakone, da iko od ljudi na zemlji propadne i ode u večnu muku i pogibelj.

Dobro je da makar jedno od supružnika bude čestito i ima blagu narav. Tako se u dobro preobražava čitava kuća, a čeljad ima dobar primer. Ne idu dva zla u jednu kuću.“

Đakon je ostao zadivljen mudrošću Svetog Petra Cetinjskog, bez sumnji i nedoumica u svom srcu.

Ne idu dva zla u jednu kuću. Ako nam se ponekad učini da smo mogli bolje odabrati možda je naš izbor naša prilika da svojom ljubavlju, čestitošću i smirenošću pomognemo nekom da spasi svoju dušu. Možda smo mi to dobro na čijoj će se toploti nečiji led.

Ako se nađemo usred nekog zla, poput ovog koje nas je planetarno zadesilo, možda smo to kao ljudi, kao čovečanstvo, dobili šansu da svojom ljudskošću spasimo planetu i opstanak na njoj.

Nismo tu da nakratko uživamo već da duše naše spasimo, da „ne okivamo prolaznost u zlato“ nego da obezbedimo večno trajanje u vrlini.

Nijedna muka nije doveka, osim one na koju sami sebe osudimo odricanjem od božanske prirode koja je naš koren, naš izvor, naš put i naš jedini cilj za života.

Brankica Damjanović

Izvor: FB