Kaluđerica slikala u vreme kada je ženama to bilo zabranjeno, a sada je otkriveno njeno remek-delo

Bila je žena koja je uspela da slika u vreme kada je ženama to bilo zabranjeno. Uz to, bila je i kaluđerica koju su roditelji sa 14 godina poslali u manastir da ne bi spremali miraz. Njeno zaboravljeno remek-delo “Tajna večera” tek nedavno je ponovo otkriveno javnosti. Upoznajte Plautilu Neli.

слика

Krajem prošle godine u Firenci je otkrivena resturisana slika “Tajna večera” iz doba renesanse. Na prvi pogled, još jedno remek-delo u gradu gde sa svakog pločnika i iz svakog zida kaplju umetnički biseri. Ali ako pogledate potpis, primetićete nešto neobično.

Autor slike je žena Plautila Neli (1524-1588), savremenica Mikelanđela, Ticijana i Tintoreta. Rođena je u Firenci, gradu u kojem je tek nedavno otkriven njen najbolji i zasad jedini potpisani rad. Doduše, za života je bila istaknuta slikarka, ali ju je u međuvremenu istorija zaboravila. Sada naučnici marljivo rade da joj povrate zasluženi ugled. Amerikanka Džejn Fortjun, književnica i filantrop, prilikom posete Italiji pre 15 godina na buvljaku je slučajno naletela na knjigu iz 1998. u kojoj su objavljeni radovi naučnika sa jedne konferencije posvećene Plautili Neli. Za slikarku je javnost našeg vremena prvi put čula devedesetih godina, kada je prof. Džonatan Nelson sa Univerziteta “Sirakjuz” naišao na jedno pobožno delo o Plautili, koje je napisala druga opatica. U knjizi koju je Fortjunova pronašla bio je pomenut slikarkin rad “Oplakivanje Hrista” u Muzeju “San Marko” u Firenci. Otišla je da ga pogleda – čuvar muzeja rekao joj je da mu niko nikad nije tražio da ga vidi – i bila je očarana. Onda je 2009. osnovala organizaciju “Prednost umetnicama” (Advancing Women Artists) ne bi li pronašla radove Nelijeve i drugih žena koje je istorija umetnosti izbrisala. Procenila je da se po podrumima, tavanima i raznim skladištima muzeja i crkava Firence nalazi oko 1.500 crteža, slika i skulptura ženskih autora.

Tako je otkrivena “Tajna večera” naslikana 60-ih godina 16. veka, Plautilino remek-delo, platno dugo sedam i visoko dva metra. Posle četiri godine restauracije sada je izloženo u Muzeju “Santa Marija Novela” u Firenci.

“Kod Nelijeve vlada prava ravnopravnost; svakom od 13 likova oko stola dat je jednak značaj. Neobično za renesansnu ikonografiju, slikarka je Judu smestila sa gledaočeve strane stola, tako da vidimo kako on stiska vrećicu sa zlatnicima, nagradu za svoju izdaju. Hrist grli glavu apostola Jovana, koji ima ženske crte lica. Slučajno ili namerno? Do danas nije nađen nijedan autoportret slikarke iako neki veruju da je njena ‘Sv. Katarina Sijenska’ danas u Muzeju Ufici u Firenci, možda inspirisana likom same Plautile”, piše britanski “Gardijan”.

Nelijeva je odabrala scenu u kojoj se razotkriva Judino izdajstvo, verovatno oponašavši Leonardovu dinamiku među likovima na njegovoj čuvenoj obradi istoimene teme iz manastira Santa Marija dele Gracije iz 1495-98. u Milanu.

– Ali njena verzija je daleko zemaljskija i izdašnija od ostalih “Tajnih večera”. Jagnjetina i salata služe se u najfinijem kineskom porcelanu, a na stolnjaku su vidljivi ispeglani pregibi – kaže Linda Falkone, direktorka AWA.

Apostoli koji sede pored Isusa i Jovana izražavaju emociju preko lica i ruku, ne toliko gestovima. Prvi istoričar umetnosti Đorđo Vazari, u svojoj knjizi “Životi slavnih slikara vajara i arhitekata” (1568) pomenuo je i sledeće: “Plautila bi napravila divne stvari da je samo studirala likovnu umetnost kao što su to činili muškarci”.

Nelijeva nije imala pristup modelima u raznim majstorskim radionicama, ali je i pored toga uspela da nacrta apostole u prirodnoj veličini s izvanrednim smislom za anatomske detalje kao što su mišice na ruci, vene na nadlanicama, zanoktice na prstima ili bore na čelu.

Silvija Koluči, direktorka Muzeja “Santa Marija Novela”, rekla je da je Nelijeva bila “prepuštena zaboravu”, što je u krajnjem neskladu sa onim kako je bila prihvaćena za života.

– Bila je veoma uspešna, jedna od samo četiri žene koje pominje Đorđo Vazari. Dok je bila živa, njene radove su izuzetno cenili i tražili imućni Firentinci. Takođe, način na koji je potpisivala slike – posle svog imena je dodavala “Molite se za slikarku” (Orate pro pictora) – bio je važan čin samodeklarisanja jer je potvrđivala svoj status umetnika – izjavila je Silvija Koluči.

Umetnica je rođena januara 1524. kao Pulisena Margerita Neli. Bila je drugo dete suknara Pjera Nelija i Frančeske. U to vreme oko polovina obrazovanih devojčica u gradu bila je slata u manastir kako njihovi roditelji ne bi morali da plaćaju miraz. Pulisena je 1538, kao četrnaestogodišnjakinja, odvedena u dominikanski manastir Sv. Katarine od Kafađa i postala sestra Plautila. Taj poziv otvoriće joj vrata za karijeru do tada nečuvenu za jednu ženu u Firenci 16. veka.

Bilo je to vreme velikih umetničkih dostignuća u ovom gradu, ali članstvo u esnafima, koji su davali dozvole umetnicima i tako im omogućavali da se školuju i prodaju radove, bilo je dozvoljeno samo muškarcima. Jedine slike koje je neka žena mogla da radi bile su eventualno minijature za ličnu upotrebu. Nelijeva je bila drugačija.

– Nije učila ni uz jednog profesionalnog slikara, nije imala nikakve časove kao umetnik. Ali jeste proučavala radove fra Bartolomea, Andree del Sarta i Anjola Bronzina. Ipak, ona je suštinski bila samouka, što je neverovatno s obzirom na kvalitet njenih radova – tvrdi Silvija Koluči.

Kao ženi, Nelijevoj je bilo zabranjeno da prodaje svoje slike, ali njen manastir je to mogao da radi, što je i činio veoma uspešno. Sestra Plautila dobijala je narudžbine za dela velikih razmera od manastira i crkava sve do Peruđe. Kako joj je rasla slava, kaže Linda Falkone, počela je da vodi i školu za slikarke u svom manastiru i moguće je da je i do osam opatica radilo sa njom na “Tajnoj večeri”. Tu sliku naručio je upravo njen manastir Svete Katarine za zid trpezarije.

Manastir je bio pod upravom dominikanskog bratstva Svetog Marka, koje je vodio Savonarola. Ovaj kaluđer je propovedao da opatice treba da slikaju religiozne slike kako bi izbegle lenjost, jedan od smrtnih grehova.

Plautila je umrla u manastiru 1588, a “Poslednja večera” je ostala u trpezariji sve do 19. veka, kada je manastir zatvoren. Pojavila se 1817. na zidu druge dominikanske građevine, manastira Santa Marija Novela. Manje od jednog veka kasnije, sklonjena je u magacin.

– Urolana je i zaboravljena. Zapuštena skoro tri decenije, sve dok tridesetih godina prošlog veka nije ponovo pronađena, ali je u užasnoj poplavi 1966. opet oštećena – kaže Silvija Koluči.

– Istorija umetnosti ne pripada samo muškarcima. Naša je dužnost da pamtimo i ženske protagoniste, među kojima je Plautila Neli jedna od najvažnijih – rekao je gradonačelnik Firence Dario Nardela prilikom otkrivanja slike. Tada je odao počast i Džejn Fortjun, koja nije doživela da vidi trenutak za koji se toliko borila i zalagala. Preminula je od raka septembra 2018.

Značajne umetnice renesanse

Sofonizba Angvisola (1532-1625)

Rođena u plemićkoj porodici u Kremoni, počela je da slika na očevo nagovaranje. Upoznala je Mikelanđela u Rimu 1554. i on joj je postao učitelj. Jedina je renesansna umetnica koja je dobila formalno likovno obrazovanje. Eksprimentisala je sa novim formama portretnog slikarstva.

Lavinija Fontana (1552-1614)

Portretna slikarka u Vatikanu. Jedan od modela bio joj je i papa Pavle V. Majka jedanaestoro dece (samo ju je troje nadživelo) bila je prva žena koja je sebe i porodicu izdržavala od umetnosti dok joj je muž vodio domaćinstvo i pazio na decu.

Marijeta Robusti (1560-1590)

Ćerka Tintoreta radila je kao šegrt u njegovoj radionici kada je shvatio koliko je talentovana. Iako je mlada preminula, bila je ugledni portretista čije radove su cenili plemići i dvorjani.

Propercija de Rosi (oko 1490-1530)

Vajarka koja je učila kod Markantonija Rajmondija u Bolonji. Nije bila iz umetničke porodice, ali je uspela da se upiše na Univerzitet. Bila je čuvena i po muzičkom talentu, intelektu i lepoti.

Levina Terlink (1510-1576)

Flamanska minijaturistkinja koja je radila na dvoru Henrija VII, Edvarda VI, Marije I i Elizabete I. Otac Simon Bening bio je ugledni ilustrator knjiga i slikar minijaturista i verovatno je podučavao i ćerku. Levina je na dvoru Tjudora imala veći honorar od daleko poznatijeg kolege Hansa Holbajna.

Katarina van Hemesen (1528. – posle 1565)

Poznata po izradi ženskih portreta malih dimenzija, Katarina se smatra prvim umetnikom (oba pola) koji je naslikao autoportret za štafelajem. I nju je slikanju podučavao otac Jan Sanders van Hemesen.

Izvor: Blic.rs

Posted on 31. januara 2020., in Iz istorije, Iz sveta umetnosti. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: