О роману „Травље млеко“ писца Миливоја Раденковића, који је објављен ове године у издању издавачке куће „Мунфун“ из Београду, из пера мог поштованог сарадника, писца, преводиоца, књижевног критичара – Димитрија Јаничића. Прочитајте.

ВРАЋАЊЕ ДУГА ЗАВИЧАЈУ

Необичан наслов романа Миливоја Раденковића „Травље млеко“ привлачи својом реткошћу употребљене речи. Само су неколика књижевника у српској књижевности користила овај придев, који се нашао у наслову Раденковићеве књиге. Без обзира зашто је баш то изабрано за наслов, он је, сигурно, провокативан. Додуше наслов ме асоцирао на култну књигу фантастике, роман Реја Бредберија „Маслачково вино“.
Но, тема ове књиге није фантастика. Напротив, тема и јунаци књиге су веома приземни, то су људи из једног шумадијског села у околини Крагујевца. Пре петнаестак година прочитао сам радну верзију романа која се звала „Доњомалци“. Тада сам о књизи, између осталог, записао, као први читалац:
„Ти „мали“ велики људи из засеока које се зове Доња Мала а саставни је део села Грошнице, ти домаћини, ратници, радници, ти сеоски чудаци, пијанци и особењаци, учествују и у ономе што се у свету збива онолико колико морају. Понекад морају и више него што могу. Но, они увек остају „доњомалци“, везани за своје њиве и забране, своју традицију и своје схватање људскости, своју децу, брачне другове и комшије. А аутор, који је сећање на те људе чувао као драгоценост, гледа на њих са топлином и љубављу, али и са иронијом. То је последица богатог животног искуства и временске дистанце, чиме је књигу учинио блискијом и топлијом, истинитијом, прихватљивијом, читљивијом. Он је благим хумором, подсмевајући се без злобе најпре себи, па онда другима, обојио читаву причу, све те сусрете и растанке, смрти и рођења, своје напоре, снове, планове и њихово остварење. Тако је настала богата галерија симпатичних, животно богатих ликова који су пратили ауторово рођење, васпитање и одрастање и живот током седам деценија. Не жалећи да своје некадашње поступке сецира кроз доброћудну иронију зрелог писца, јер и новинарство је књижевност, аутор је успео да напише занимљиву књигу.“
У међувремену дошло је до доста промена и у селу, које је готово опустело, па и у животу аутора који је почео да троши пензионерске дане. Аутор је дописао још нека поглавља, а сваком поглављу из првобитне верзије додао посебан, негде шири, а негде краћи, коментар, који је настао као чедо промена које су се у међувремену десиле.
Роман је истинита прича о одрастању и о људима једног српског села, све виђено кроз личну причу. Раденковић је новинар, али је имао довољно литерарног образовања и талента да ову причу претвори у узбудљив, убедљив и изазован роман. Хроника једног живота је остала у позадини, а судбине људи су испливале и направиле основу романа у којој се одразило једно бурно време. То бурно време је друга половина прошлога века. У том периоду је ојачала социјалистичка Југославија, а онда постепено, поготово после Титове смрти, почела да пуца по шавовима и распада се. Неки рецидиви свега тога одразили су се и у селу које је у центру ауторове приче.
Село није велико, али се у њему одвија живот са свим оним што носи: рођења, смрти, венчања, љубави, преваре, ситни лоповлуци, свакодневни послови, оговарања, сплетке, брачне свађе. Све почиње немилосрдним обрачуном окупатора са невиним сељацима, а завршава се погледом на гробље које полако зараста у траву и коров, јер мало њих долази да посети гробове предака. А приче о прецима испричане су као сећања, док су последња поглавља натопљена топлом и тихом тугом нестајања једног света и једног начина живота.
Аутор је свестан неминовности промена, глобализације, пролазности, али он је ту свест причалачки вешто, стилски углађено, с мером и поштовањем, уградио у ткиво романа, па читалац, хтео не хтео, и сам постаје свестан да је ова књига реквијем за једно време, један начин живота, да је то враћање дуга завичају, кога више нема, који је само у књизи остао да живи.
Овакве књиге које чувају нашу прошлост истинитом, вешто испричаном причом оплемењеном ауторовом стваралачком вештином, сигуран сам заслужују много више од библиофилског издања које ће се наћи у ретким библиотекама.
У овом времену глобализације, многи заборављају своје корене, а тиква без корена лако нестане. Ова књига која чува причу о корену још је драгоценија када се има у виду да је Раденковићева генерација последња која је могла да је исприча.

Приказ написао Димитрије Јаничић из Београда