Rastali smo se,
ali naše detinjstvo ostaje
u prvom poljupcu kojim sam obraz opekla.

E, moja ljubavi,
za ceo život dosta je
to malo ničega kad sam ti najviše rekla.

Naše su oči tada pomešale boje,
pa isto vidimo svet ovaj ludi i tršavi.

I još će dugo na usni da ti postoje
tragovi neki daleki,
meki,
lepršavi.

I ja, kad gricnem bombone ili žvaku,
kad ližem kornet,
il’ nešto luckasto usnim,
il’ se bez veze isplazim nekom dečaku
– osećam ukus osmeha tvog na usni.

Razišli smo se.
Al’ naše detinjstvo ostaje
svejedno kakvim stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al’ ipak,
kad pogledaš: dosta je
sve ono što smo i rekli
i prećutali.

Miroslav Mika Antić (1932-1986)

Iz zbirke pesama „Plavi čuperak“ (Novi Sad: Dnevnik, 1982)