Некада сам се плашио критике.

Хтео сам да поправим себе, да будем онакав како критичар мисли да треба да будем. Било ми је непријатно. Посебно сам патио због критике мог првог објављеног рукописа.

Онда ми једнога дана добар човек, кога чак нисам рачунао ни у пријатеље, даде једноставан и добар савет. Тај савет сам примио к срцу. Од тог тренутка критика више није утицала на мене као раније, није суштински мењала мој став према сопственом раду нити сам ја покушавао да се прилагодим жељама критичара.

Човек ме, отприлике, овако саветовао: Када вас неко критикује, онда сагледајте тог свог критичара као личност.

Урадите то пажљивије, посебно анализирајте личност критичара. Упитајте себе да ли је то човек на кога желите да се угледате, да му будете слични. Поставите неколико питања о њему и пронађите одговоре на та питања.

Да ли је тај човек прешао ваш пут?

Да ли је испунио све оне циљеве које сте својевремено себи постављали?

Да ли он том својом критиком жели да вам помогне?

Ако критикује ваш посао, онда треба да сазнате да ли је он радио тај ваш посао и да ли је у њему био успешнији него ви?

Ако су одговори потврдни, онда тај човек зна шта говори. Тада треба размислити о његовим предлозима. Верујем да заслужују пажњу.

Добра критика је могућа од оних који су прешли ваш пут, који су на том путу били бољи од вас или бар добри колико и ви и који немају никаквих претензија према вама. А такве ћете у својој околини на прсте једне руке избројати.

Сви остали иду у смеће. За критику ради критике – није потребно много памети.

Није тешко човеку огадити добру намеру, лепу идеју, доброг човека.

Ваља имати довољно добрих мисли и жеља за друге, умети се радовати туђим успесима, онда ће и критике бити праве, јер критика ради критике звала се (зове се и даље) критизерство.

Извор: ФБ