Advertisements

Kosmička (neuronska) mreža

Ideja o Svemiru kao “gigantskom mozgu” je ideja naučne fantastike (ali i mnogih naučnika) decenijama. Sada fizičari imaju i dolaze da je ovo možda tačno. Neuroske i galaktičke mreže pokazuju izrazitu sličnost. Atrofizičar Franko Vaza i neuronaučnik Alberto Feleti opisuju ove sličnosti u članku iz 2018. u online časopisu Nautilus:

main-qimg-c7cc4aac2666f11384855d4e4b13c47e

  • Nama vidljiv Svemir ima 100 milijardi galaksija, otprilike koliko naš mozak ima ćelija (neurona i drugih ćelija).
  • Vizualno, kompjuterska simulacija kosmične mreže (radi se o strukturi otkrivenoj pre desetak godina, koja pokazuje da su galaksije povezane nitima obične i “tamne” materije) i presek moždanog tkiva imaju sličnu strukturu.
  • Obe mreže imaju slična spektar snage (merenja fluktuacije niske i visoke frekvence), koje daju sličan obrazac melodije za obe strukture.
  • Kosmična mreža i mozak imaju sličan stepen kompleksnosti. On se procenjuje merenjem veličine najmanjeg kompjuterskog programa koji može da predvidi ponašanje mreže. Za kosmičku mrežu je broj 1 do 10 petabajta (petabajt je milion gigabajta) podataka, a za ljudski mozak oko 2,5 petabajta. To značio da se čitavo životno iskustvo jednog čoveka može kodirati u mrežu galaksija u Svemiru.
  • Autori zaključuju da su obe strukture „samoorganizujuće strukture“.

U jednoj drugoj studiji objavljenoj u Nature’s Scientific Reports, Svemir raste na isti način kao mozak. Uzimajući u obzir procenu o postojanju 10250 atoma u Svemiru, simulacija razvoja Svemira je na superkompjuteru trajala 3,5 godine. Zaključak simulacije je da je prirodna dinamika rasta ista za različite vrste mreža, bez obzira da li se radi o internetu, mozgu ili Svemiru. Kako kaže jedan od autora studije, Dmitri Krijukov, iako ovi sistemi izgledaju vrlo različito, evoluiraju na vrlo sličan. Svemir raste na isti način kao mozak deteta. Simulacija ranih faza razvoja Svemira pokazivala je ograničen rast u pojedinim segmentima, ali vrlo izražen (sa mnogo konekcija) u drugim. Sličan fenomen je prisutan u razvoju mozga. Na primer, osoba koja voli sport, često posećuje na internetu stranice sa ovom tematikom. Ako postoje zajedničke konekcije (na primer i ona i osoba koja ne voli sport, posećuju Google ili Yahoo) mogućnost da su sličnosti između sistema slučajne je skoro potpuno isključena – kaže Krijukov. „Jasno je delovanje istog zakona prirode, problem je što mi ne znamo o kom se radi“.

Da li ovo pokazuje da Svemir misli? Da li je svest tkivo Svemira, a mi samo neuroni u Kosmičkoj svesti? Ovakav zaključak mi nismo sposobni da izvedemo, ali je jasno da postoje velike sličnosti između malih i velikih sistema. Dakle, isti (nama nepoznat) zakon određuje razvoj Svemira i mozga.
Čuveni astronom Karl Sagan je rekao: „Za tako mala bića, kakva smo mi, ogroman prostor se može podneti samo ljubavlju. Mi smo načinjeni od iste materije kao i zvezde, a Svemir je u nama.

Ovaj eksperiment nas upućuje na jednu od teorija Svemira, koja se zove fraktalna kosmologija, a koja govori da je struktura Svemira fraktalna. Fraktali su geometrijski obrasci koji se ponavljaju (čitav sistem je sadržan u osnovnom elementu). Drugim rečima, ako zumiramo u bilo koju strukturu, videćemo istu sliku. Fraktalni su beskrajni matematički entiteti. Iako su fraktali široko rasprostranjeni u prirodi (građa listova drveta, pahulje, mozga itd), oni nisu beskrajni. U jednom trenutku uvećanja, obrazac se gubi. Tačka kada se to dešava je Planckova lestvica (nazvana po ocu kvantne fizike, Maks Plancku). Ispod ove tačke, ponašanje čestica ne podleže zakonima klasične fizike. U radovima italijanskog fizičara Luciana Pietronera je jasno dokazana fraktalna priroda Svemira. To znači da se subatomske čestice, kao i Svemir, ponašaju po istim principima. Uzmimo za primer čuveni Fibonačjev niz 0,1,1,2,3,5,8,13,21,34,55,89… U njemu je svaki sledeći broj zbir prethodna dva. Odnos između dva susedna broja je uvek 1,618… „zlatni presek“. Ovaj broj se u prirodi stalno ponavlja, a najlakše se uočava u strukturi cvetova (ovo je prvi zapazio čuveni astronom Kepler).
Hermes Trismegistus, osnivač fizlozofskog reda hermeticizma, kaže: „Najveća tajna Svemira, kako je gore, tako je dole, kako je sa, tako je bez.“ Karl Sagam misli da je naš Svemir možda samo atom u drugom, većem Svemiru. Takođe, elektroni u našem Svemiru su takođe čitav Svemir. Po ovom teoriji, postoji neograničen broj Svemira, ali ne paralelno (kako to govori Everetova teorija), već jedan u drugom. Andre Linde u svojoj knjizi The Self-Reproducing Inflationary Universe, opisuje Svemir kao samostvarajući fraktal, koji se širi, stvarajući pupoljke iz kojih nastaju novi Svemiri. U najnovijem radu iz 2019, objavljenom u Nature Physics ruski i italijanski fizičari su praveći mapu svih poznatih galaksija u Svemiru pokazali fraktalnui strukturu. Ipak, nema mnogo pristalica fraktalne teorije (ona ruši sve poznate modele).

hqdefault
Fibonacijev niz se može sresti u mnogim primerima iz prirode.

Malo poznata studija objavljena 2017. u Frontiers of Computational Neurosciences je pokazala da ljudski mozak može da obavlja operacije do 11 dimenzije. Ona je posledica Blue Brain Project, iz Švajcarske, koja je načinila 3D simulaciju ljudskog mozga (tako je otkriveno da ima 17 vrsta piramidalnih ćelija u kori velikog mozga). Neuronske mreže mozga neprekidno stvaraju kompleksne strukture, koje se potom raspadaju. Henri Markham, direktor projekta, kaže: „Pronašli smo svetove koje nismo ni slutili da postoje“. Postojanje ovih kompleksnih mreža je do sada bilo nepoznato, jer klasična matematika nije mogla da obradi podatke na taj način. Tek primenom topološke algebre (šta god to bilo), postalo je moguće da se vizuelizuju neverovatno kompleksne mreže unutar mozga. Neuroni se organizuju u visokopovezane mreže, nazvane klikovi, koje su unutar visokodimenzionih prostora (nazvanih kavitacije). Ovo omogućava izuzetno efikasno i brzo izvršavanje složenih zadataka. Proces se može zamisliti kao stvaranje multidimenzionalnih blokova, od linije (1D), kvadrata (2D), kocke (3D), a potom kompleksne geometrijske strukture (4D pa naviše). Istraživači veruju da su sećanja deponovana upravo u tim višedimenzionalnim kavitacijama. Is

Najneobičnija pojava u kvantnoj fizici je činjenica da se subatomske čestice ponašaju zavisno od toga ko ih posmatra. Kopenhagenska interpretacija ove teorije govori da sve čestice postoje u svim mogućim stanjima odjednom, ali se ponašaju onako kako posmatrač želi (zbunjujuće, zar ne?). Posledice ove teorije su neobične, ako čestica ne izabere kakva će biti ako nema posmatrača, da li realni svet uopšte postoji? Jedno od mogućih rešenja ovog problema je su čestive svesne, pa njihov „izbor“ nije samo metafora. Ovo je osnova panpsihizma, stare teorije koja govori da se protosvest osnova Svemira, da prožima sve stvari. U novom radu profesora Greg Matlofa objavljenom u Journal of Consciousness Exploration & Research ova teorija dobija materijalne dokaze. Ona se zasniva na postojanju tamne materije (koja prožima Svemir, a koju ne možemo dokazati našim instrumentima). Tamo gde su molekuli, tamo je svest, kaže Matlof. Svest čini da se hladnije zvezde brže kreću od vrelih (gde još nema formiranih molekula).
Teoretski fizičar Friman Dison kaže: „Svemir pokazuje svest na tri nivoa. Prvi je ponašanje u elementarnim fizičkim procesima, kakve vidimo u laboratoriji. Drugi je direktno ljudsko iskustvo sopstvene svesti. Treći je svest Svemira kao celine“.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Advertisements

Posted on 30. juna 2019., in Nauka u malom. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: