Advertisements

0 ЖИВОТУ – Старац Тадеј

Циљ нашега живота је враћање у наручје своме Оцу Небеском.

Шта је то, човече живот? Па, није ништа. То је толико кратко да се не може ни замислити. Човек у млађим годинама то не примећује. Ја много пута размишљам: Баш смо јадни ми на земљи, кад не можемо да преживимо ни четири милијарде секунди. То би требало да живимо 120 година. Сто година је три милијарде секунди. Шта је то сто година?… Ништа… Моменат…  Кратко… Живимо у вечности.

a001342


Целога живота мучила ме мисао о циљу овога живота, питао сам се чему води овај живот, да ли је то што се човек труди да постигне материјална богатства, да једе и пије, да ли је то све? Хвала Богу, у житију Св. Серафима Саровског Светитељ објашњава да је циљ нашега живота враћање у наручје своме Оцу Небеском, да би ми, људи на земљи, били као што су на небу Анђели, руковођени Духом Светим. Пошто смо ми, деца палих родитеља, много нам је лакше да скренемо са правог пута, него ли да се одрекнемо многих негативних поступака које смо у току живота у породичном кругу стекли. Иако смо копија наших родитеља, који нису били савршени ни способни да нам пруже оно најлепше, него смо ми од родитеља и после, касније кроз живот, многе неправде видели и доживели, многе болове срца. Зато сви ми тежимо савршенству, и свима нама је жеља да откријемо шта је циљ овога живота. Ми то откривамо постепено, као што кажу Свети Оци: „Вера у нама постепено расте“.

Један од Светих Отаца и сам каже: „Ова моја вера, сад кад сам у годинама, према вери коју сам имао као млад, таква је да испада да је оно у младости била просто невера“. Наша вера постепено расте и кад се учврсти у Господу она је силна и моћна. Сад се у свету много штошта дешава. Много смо чули о протестантима. Они су отпали од Западне цркве, а са Источном црквом се нису никад ујединили, и увели су много новотарија у своју веру. Протестанти се труде и моле, развили су мисионарство тако јако, чак јаче од Католичке цркве, али они нису свесни, нити знају, да су под руководством духова под небом. Сви они које протестанти преведу у хришћанство су аутоматски укључени у негативну енергију и под влашћу су палих духова.

Ми смо биће од Господа даровано, али не умемо да живимо како треба и стварамо пакао у себи и око себе. Владика Николај је причао како један свештеник стално тражи премештај у друго место. На тај његов захтев владика Николај је одговорио: Оче, драге воље бих те преместио где год хоћеш, али само кад ти не би самога себе тамо носио. Он још каже: Ако човек сам себи не нашкоди, не може, па ни сам ђаво. Нама је Господ све даровао и на нама је да будемо добри. Уколико ми обраћамо пажњу на негативне особине појединих људи који нам се обраћају, не можемо имати мира и покајања. Зашто Господ наређује да непријатеље своје волимо? Није то ради њих, него ради нас. Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи – ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тога зла, избацити га као да ништа није било, опростити све. Управо због тога родитељи морају много да трпе у животу и у породици мећу децом. Ми сад грдимо своју децу, а немамо право, јер их нисмо упутили на прави пут.

Све се може са Божијом помоћу, све се може кад се Господу обратимо од срца. То је невероватна енергија која може да покреће све што постоји, може да заустави Сунце, чуда може да заустави, то је невероватно, јер Бог је свуда присутан и кад је човек повезан са извором живота шта год пожели бива.
Деца су безазлена, простодушна. Дете не зна шта ће са њим бити, како ће му бити, оно не размишља, простодушно, како му кажеш – амин, значи пуно вере, и кад му кажеш нешто, оно у то поверује и бива, а људи се чуде како то може, то дете је нешто изузетно. То много зависи од околине у којој се развијају, деца примају све што виде, све што дете види, изгледа му добро и оно се приљуби, то прима, а особито кад је нека душа племенита, добра, дете то осећа и одмах трчи код њега, и ако му није ни род, никад га није у животу видело, али нешто га привлачи и иде код њега, одмах шири руке као код рођеног да иде. Божанска особина много делује кроз ту душу због смирења и кротости те душе и наравно кад га види дете са таквом душом и ако га никад у животу није видело оно трчи код њега, трчи Господу.

Кад би човечански род дошао к себи, да се смири, невероватно велика енергија Божанска би се излила на човечански род. Људи су много оптерећени материјалном страном, та страна много поклапа и оно што је добро у њима јер Бог је живот и енергија која се даје свакој ствари, свуда је присутан. Живот је свуда, човечански род свуда је повезан, међу собом повезан енергијом, али људи то не могу да примете и да схвате, не можемо ми уопште да схватимо да је наш живот у нашим ближњима.
Живот зависи од наших мисли, наших жеља. Ми око себе стварамо хармонију и дисхармонију. И у породичном кругу много зависи од нашег мисаоног расположења. Смирене, кротке душе, безазлене, простодушне, зраче добротом, невероватно много зраче добротом. Нема душе која је рођена да није света, не смемо ништа радити што није правилно, добро, све је свето и мало и велико, све је то живот, Божанска енергија, јер живот је божанска енергија, само од Бога се добија и анђели и сви, свако створење је добило од извора живота, живот је један.

Свако људско биће је дар божији, храм божији и ко даје право било ком судији на свету да одузима живот човеку па чак и злочинцу. Божанска енергија је стално у нама, стално је са нама, ми Божанском енергијом живимо, живот се дарује.
Није свеједно шта је ко желео и за шта се борио на Земљи. Духован човек борио се за духовно, за излаз у небо, телесан човек борио се за земаљско. Изгледа у први мах да је мала разлика између некога ко је веровао у идеју правде овде на земљи, за њу се борио, за ову идеју положио чак живот, и некога ко је веровао у небеску идеју и небеску правду која се никада не остварује овде на земљи. Разлика је ипак велика, па зато и поред привидне вере, поштења и жртве некога ко тражи правду на земљи, он и после смрти продужава да жели погрешно, и наћи ће се у погрешном друштву.

Сродне душе се траже и овде и тамо. Када нађете неку сродну духовну душу овде, останите са њом, јер је велика радост дружити се са истомишљеницима.

Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светог Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.


Из књиге „Духовне поуке српском народу“ (Старац Тадеј) 

Advertisements

Posted on 6. aprila 2019., in Filozofski kutak, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: