Advertisements

Šta je molitva?

Šta je to što čoveka nagoni da, uprkos čulima koja mu olakšavaju kretanje ovim svetom i opstanak u njemu, traži kontakt sa onim što čulima ne može osetiti, niti dosegnuti? Šta je to što čini da čovek veruje, bez strogo sprovedenog i doslednog naučnog dokaza, iako je racionalno biće, visprenim umom obdareno?

Karl Jung je tvrdio, da je čoveku urođena potreba da veruje, da pripada i prepusti se osećaju pripadnosti celini većoj i značajnijoj od njega samog, da je Homo Religiosus. Možda zbog nepredvidljivosti životnih zbivanja ima urođenu potrebu za umirenjem. Možda je u pitanju pokušaj osmišljavanja apsurdnosti života, a možda je u pitanju božanska iskra bačena u prašinu, kako je to poetski vešto iskazao Njegoš, kojeg je naš dragi profesor Vladeta Jerotić smatrao genijalnim, a mi se pridružujemo tom vrednovanju.

Bez molitve nijedna religija se ne može ni zamisliti
Američki filozof, Vilijam Džejms, rekao je da se bez molitve nijedna religija ne može ni zamisliti. Muslimanska tradicija tvrdi da moliti se i biti musliman je jedno te isto, a Sadu Sungar Sing, moderni indijski mističar, kaže da je moliti se isto toliko važno kao i disati. Osnovna knjiga islama, K`uran, smatra se knjigom molitava, a Psalmi iz Starog zaveta takođe se smatraju meditacijom o biblijskoj istoriji pretvorenom u molitvu.

Ispovesti najvećeg hrišćanskog mislioca, Svetog Avgustina iz 5. veka nove ere, u konačnoj instanci, su jedna opširna molitva i obraćanje Tvorcu. Molitva u određenom obliku postoji od najstarijih, primitivnih vremena, protežući se i dobijajući konačne oblike tokom najintenzivnijeg perioda razvoja religija, u srednjem veku.

Bez obzira na njeno religijsko određenje, odnosno da li je u pitanju hrišćanska, muslimanska, jevrejska, budistička ili molitva neke druge religije, molitva je uvek pokušaj invokacije i uspostavljanja kontakta, bliskog ili bližeg kontakta sa apsolutom, sa Bogom, sa višom silom.

Nekada je ta sila otelovljena u liku Boga, Božijeg sina, Bogorodice, svetaca ili jednostavno u dobrom toku stvari.

Molitva nije nužno vezana za religiju, ali je najčešće deo liturgijskog rituala i kao takva, deo kanona. Liturgijska molitva u hrišćanstvu uokviruje i objašnjava svetu tajnu (sakrament) krštenja i evharistije (pričešća – kao rituala sećanja na Poslednju večeru u noći pre njegovog raspeća, gde je Hrist svojim učenicima dao hleb rekavši da je to njegovo telo, i vino, rekavši da je to njegova krv, što je opisano u Novom zavetu, Jevanđeljima).

Molitva je, međutim, i izraz kreativnosti, umetničkog izraza koji je čoveku urođen, te može biti i lična u hrišćanstvu. Španski mistik, Tereza Aviljska, je još u 16. veku pokušala da opiše molitvu kao „intimno prijateljstvo i razgovor sa voljenim bićem“.

Vrste molitve i Oče naš
Bez obzira na oblik molitve, a postoji nekoliko osnovnih vrsta molitve: klanjanje i obožavanje (isticanje božije svemoći), posredovanje – radi ispunjenja konkretne želje/cilja (usmerena je ka budućnosti), ispovest, molba za oproštaj i zahvalnost (koje se odnose na prošlost), ali i mističko ujedinjenje sa apsolutom, molitva uvek podrazumeva čin komunikacije sa nevidljivim. Najpoznatija hrišćanska molitva, Oče naš, sadrži osnovna načela hrišćanske religije i morala, koja umnogome vuku korene iz hebrejskog nasleđa:

Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojima; ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.

Pored obožavanja i hvale, kao i vere u Drugi dolazak, molbe za opstanak i blagostanje, u ovoj molitvi je naročito istaknut značaj oproštaja, kao osnovne manifestne crte hrišćanstva. Dakle, ne pretpostavlja se čovekova bezgrešnost, već se ukazuje poverenje u moć pokajanja i oproštaj, svesno ili nesvesno počinjenih, grehova. Vidljivo je takođe da je u hrišćanstvu apsolut predstavljen kroz arhetip očinske figure. Posle separacije od roditeljskih figura i procesa individuacije, očinska figura i dalje opstaje kroz molitvu, jer ona je i odraslom čoveku potrebna.

Čin posredovanja ili transcendencije
Molitva je pokušaj uspostavljanja višeg reda i smisla u haotičnom materijalnom kosmosu. Molitva je misao koja nosi snagu. Ona je čin posredovanja ili transcendencije, čin prelaska iz materijalnog, vidljivog sveta ka nevidljivom, apsolutnom, koji nije nastao i nepropadljiv je.

Molitva je vrsta veze koja se uspostavlja između ljudi i apsoluta. Ambiciozna, ali i plemenita po svojoj nameri, u hrišćanskoj tradiciji se smatra da može biti ispunjena samo ukoliko je dobronamerna, u skladu sa hrišćanskim moralom. U skladu sa večitim načelom Dobra, smatra se da loša „molitva“ u stvari i nije molitva i ne može biti uslišena. Ukoliko neko nekome želi zlo, to se ne može nazvati molitvom, nego je u pitanju ispoljavanje najnižih ljudskih poriva, a molitva je uzvišena i korisna, kako za molitelja, tako i za „predmet“ molitve.

Molitva kao lični čin
Molitva postoji u svim religijama sveta, a u hrišćanstvu je deo šireg religijskog rituala koji podrazumeva i post i odricanje od telesnih zadovoljstava, ali i težnju ka suzdržavanju od greha. Molitva, međutim, može biti i najličniji čin, van religijske doktrine, lično obraćanje apsolutu, u tišini nečije sobe, pogleda uprtog u zvezde. Ili u samog sebe. Svoje poreklo delimično vuče iz religijske tradicije, ali i genetski evolutivno upisanog paganskog nasleđa, kada su vrači ili seoski lekari čitali basme za zdravlje i protiv zlih sila. Basme su se prenosile s kolena na koleno i živele u usmenom predanju, mnogo pre štampe.

Molitva može biti upućena u svoje ili u ime nekog drugog. Veruje se da ona stvara štit ili neprobojnu auru oko onoga kome je namenjena, ali i unosi mir u dušu onoga ko je izgovara, šapuće ili u sebi ponavlja. Molitva kao takva sažima najrazličitije emocije, a sve one su uglavnom pozitivne: nadu, veru, ljubav, iako je samo izvorište molitve često strah.

Molitva za upokojenje duša
Polazište molitve uvek je poniznost, svest o sopstvenoj prolaznosti i skromnom položaju materijalnom u svetu. Molitva može biti upućena za žive, ali i duše onih koji više nisu tu, što je znak verovanja da se molitvom prevladavaju ne samo prostorna, nego i vremenska ograničenja, a sama molitva svedočanstvo je verovanja u besmrtnost duše.

Možda je osnov molitve u samom ponavljanju glasova, reči, određenih konstrukcija, baš kao u poeziji, od prastarih vremena do danas, u (milo)zvučnosti vokala i konsonanata koji odvajaju onog ko izgovara molitvu od tišine (i mraka). U tom smislu molitva je predstavnica životodelatne energije u čoveku, svetlost u čoveku. S priličnom sigurnošću možemo reći da je molitva usavršeni ostatak primordijalnog poverenja u magijsku moć reči, inkantaciju. Molitva je uspavanka za odrasle.

Biohemija i biofizika molitve
Da li obraćanje božanstvu ili Bogu u koga verujete deluje, čak i ukoliko zapravo nema tog Boga koji vas trenutno sluša ili uopšte postoji?

Naime, svakog trenutka u svakom danu, u našim telima dešava se bezbroj procesa, njihov sastav se bukvalno menja, kao odgovor na misli koje prolaze našim umom. Mnoga istraživanja su pokazala i iznova potvrđuju da sama pomisao na nešto uzrokuje čitav niz promena u biohemiji našeg mozga (da ne spominjemo kvantnu fiziku na molekularnom nivou), a samim tim i čitavog organizma. Verovatno otuda velika popularnost reči pravoslavnog monaha, oca Tadeja, koji je rekao: Kakve su ti misli, takav ti je život.

Misao o nečemu uzrokuje oslobađanje neurotransmitera u mozgu, odnosno hemijskih glasnika koji mu na taj način omogućavaju da komunicira sa nekim svojim delovima i nervnim sistemom. Neurotransmiteri bukvalno kontrolišu sve funkcije našeg tela, od hormona preko sistema varenja, sve do osećanja tuge, sreće ili fizioloških odgovora na stres.

Opširne studije su pokazale da sama misao ima tu moć da poboljša vid, fizičku spremnost i snagu. Placebo efekat, koji postoji kako kod blef operacija, tako i kod lažnih lekova, na primer, deluje isključivo zahvaljujući snazi misli. I u slučaju pravih, a ne placebo lekova, dokazano je da imaju mnogo bolje dejstvo ukoliko se veruje u njihovo dejstvo. Naša očekivanja i sistem naučenih (stečenih) asocijacija menjaju hemijski sastav mozga, što doprinosi nastanku stvarnih fizioloških i kognitivnih rezultata, kao što su veća izdržljivost, manji zamor, bolji odgovor imunog sistema, snižavanje/podizanje serumskog nivoa hormona i značajno ublažavanje anksioznosti. Nešto sasvim slično čudesnim slučajevima isceljenja koja je Hrist postizao molitvom, a koji su opisani u Jevanđeljima Novog zaveta.

Možemo pokušati da objasnimo molitvu i na naučan način, oslanjanjem na tačku gledišta, recimo, fizike. Pomenućemo ovde ono što je Ajnštajn nazvao sablasna akcija na daljinu.

U fizici, pomenuta akcija na daljinu je koncept da neki predmet može da se pomeri, izmeni ili na neki drugi način da se deluje na njega bez fizičkog dodira (bez mehaničkog kontakta) između drugog predmeta ili osobe. U pitanju je interakcija na daljinu predmeta koji su razdvojeni u prostoru, što je u današnje vreme postalo stvarnost koja se objašnjava kroz Ajnštajn Rozen Podolski fenomen. Profesor Dr Dejan Raković u svom biofizičkom modelu svesti objašava da je svest makroskopsko kvantno manifestni sistem koji može da definiše krajeve spomenutog Rozenovog mosta tokom na primer izmenjenih stanja molitve.

Uopšteno govoreći, “akcija na daljinu” predstavlja sažetak propadanja ranih atomističkih i mehanicističkih teorija prema kojima su sve fizičke interakcije svođene na koliziju – ili međusobno materijalno dejstvo. Istraživanja i pokušaji rešavanja ovog problematičnog fenomena doveli su do značajnih pomaka u oblasti fizike, od koncepta magnetnog i električnog polja, preko opisa kvantne spletenosti do medijatorskih čestica Standardnog modela (model prema kojem se klasifikuju sve poznate elementarne čestice, na osnovu delovanja tri od četiri osnovne sile u prirodi).

U svakom slučaju, možemo reći da, bilo da je posmatramo u religijskom, umetničkom ili čak naučnom smislu, s obzirom na sve navedeno, molitva u svakom slučaju bude uslišena, čak i ako nismo sigurni čije uši tačno su je čule.

Izvor: Samoobrazovanje.rs

Advertisements

Posted on 18. februara 2019., in Filozofski kutak. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: