Advertisements

Ideje i ideali Ratka Božovića

Izdavačka kuća „Čigoja štampa“ iz Beograda i Fakultet političkih nauka  objavili su 2017. godine zbornik pod nazivom „Ideje i ideali Ratka Božovića“. Pročitajte šta je o knjizi napisao moj poštovani saradnik Dimitrije Janičić.

Ratko_naslovna

SAVEST NAŠE KULTURE

U toku 2017. godine pojavila se za naše vreme neobična knjiga. Dva izdavača su izdali knjigu tekstova o profesoru dr Ratku Božoviću. Naslov „Ideje i ideali Ratka Božovića“ govori sam za sebe. Knjiga nije definisana kao omaž, nije posvećena nekoj godišnjici starosnoj ili radnoj. Knjiga je samo dar poštovalaca, saradnika, prijatelja i dobrim delom bivših studenata posvećena njemu. On nije pristao da se organizuje naučni skup o njegovom stvaralaštvu. Uostalom, on nikada nije upotrebljavao ni svoju akademsku titulu doktora i univerzitetskog profesora. On je bio i ostao Ratko Božović. Jedva je dao i pristanak za ovu knjigu. A u knjizi 34 naša poznata i priznata kulturna poslenika, sociologa, filozofa, kulturologa, saradnika i prijatelja pišu o njemu i njegovom radu. Priznajem i sam sam njegov student i poštovalac.
Teško je predstaviti ovu knjigu, jer su se u njoj zaista stručni ljudi, koji su još aktivni u kulturnom životu Srbije (i Crne Gore, pošto se Ratko nikada nije odricao Nikšića i svog crnogorskog porekla) naučno, stručno, ali i prijateljski analizirali obimni i raznovrsni naučni rad Ratka Božovića. Pokušaćemo da na najkraći način iznesemo neke njihove stavove izrečene u knjizi.

Đuro Šušnjić smatra da je Ratko osobena pojava u našoj kulturi i to dokazuje opširnom analizom njegovih osnovnih stavova o raznim pitanjima. Divna Vuksanović, govoreći o Ratku, govori o homo ludensu i o strasti slobode. Dragan Koković se bavi Ratkovim analizama i „iskušenjima“ slobodnog vremena koje nije samo vreme dokolice nego i vreme kreativnog razmišljanja. Lidija Vujačić smara da Ratko ima posebnu sociološku metodu, dok Vukašin Pavlović razmatra neke odnose intelektualca i politike na Ratkovom primeru. Čedomir Ćupić vidi u Ratku čoveka koji se posvetio opštoj odbrani čovekovog moralnog bića i otporu autoritarnosti. Slaviša Orlović definiše Ratka kao mislioca slobode, a Dobrivoje Stanojević smatra da je on borac protiv demona dijaloškog narcizma. Jelena Đorđević sagledava Ratkovu nepomirljivost u vremenu u kojem je uticaj straha na kulturu gotovo presudan. Žarko Trebješanin smatra da je Ratko večito radoznali mislilac, dok Marko Jakovljević govori o njegovom doprinosu jačanju naše ekološke svesti. Dok ga Veljko Radović određuje kao neimara slobodne javnosti, Božidar Mandić ga smatra majstorom dokolice. Sonja Dopmazet smatra da se od njegovih ideja tkaju snovi, dok se Jovica Stojanović divi njegovim kritičkim otporima. Božo Prelević ga ubeđeno naziva vitezom poziva, a Veselin Kljajić – čuvarem vatre. Neda Todorović kaže da je to – profesor u srcu. I da ne nabrajamo dalje odrednice o prijatelju i dobrom čoveku.
Teško je odabrati reči kojima su ovi pametni ljudi pokušali da ga bliže odrede. Sviđa mi se ona „da je on dovoljno zreo da pita mudro i dovoljno dete da čuje iskreno“. Đuro Šušnjić poteže onu misao da nije lako „tuđim očima videti sebe“, iako Ratko ne mora da brine o toj svojoj slici u tuđim očima. U ovo sebično vreme ova knjiga mu skida s vrata tu brigu.
Ratko je kao profesor i kao pisac, a napisao je pedesetak knjiga, pisao i govorio jednostavno. Ta jednostavnost je dokaz razumevanja onoga o čemu priča. Govorio je ne da se slože sa njim, nego da ga razumeju. Svojim govorenjima i knjigama potpaljivao je nove duhovne vatre. Uvek je postavljao „nezgodna“ pitanja. Nije dozvolio da se „utopi u kulturu povijenih glava“. Nije trpio malograđansku poslušnost, a tuđ mu je svaki konformizam. On se kod nas gotovo jedini bavio igrom kao delom kulture. Verovatno je najobuhvatnije i najizazovnije obradio slobodno vreme. Ekologija kao deo kulture takođe je bila tema koju je pratio, a borba protiv kiča se podrazumevala, jer je kič „veliko zlo u savremenom vrednosnom sastavu umetnosti“. Njegovoj pažnji nisu izmakli ni bestseleri, pornografija, tabloidizacija…
Najjednostavnije rečeno – nema oblasti u našoj savremenoj kulturi koja nije bila tema njegove analize i njegove kritike. On brani građanski identitet, zalažući se za duhovni razvoj pojedinca, što je uslov za kreativnije društvo. Posebno se kritički odnosio prema rijaliti programima koji pokušavaju da „svoje pleme pretvore u voajere“, a stvarno su poraz pristojnog društva i kulture. Tako dolazi do izražaja njegova teza da „nema ništa skuplje od jeftine kulture“.
Njegova komunikacija je dijalog, jer se samo kroz dijalog dolazi do višeslojne razmene misli i ideja. On je u svojim nastupima dosledan, a moralan čovek je dosledan i predvidljiv, jer njega situacije ne menjaju. On smatra da je „pitanje istine pitanje svih pitanja“. A istine su „čeda sumnji i preispitivanja“. One su „budilnici tamo gde postoji istinoljubiv sluh i kritički duh“. Ratko, prema rečima Veljka Radovića „drži ruku na pulsu društva“, a vidi i ono što većina ne primećuje. On je čovek „ličnog stava“. On opravdano kaže da su političari neslobodni ljudi zbog neznanja, odbrane nebitnih stvari kao bitnih ili zbog odbrane interesa neke grupe ili partije kojoj pripadaju. Vidljivo je da politika nije rezultat dogovora, dijaloga i konsenzusa, već nasilja koje prate manipulacije. „Govoriti o prošlosti bez saznanja sadašnjosti i bez vizija budućnosti – nema smisla“ – kaže on.
U eksploziji potrošačkog društva izgubljeno je poverenje u znanje, sumnja se u svaku informaciju. U takvoj situaciji „kultura više nije korektiv stvarnosti“, uhvaćena je u mrežu liberalnog kapitalizma čiji je jedini bog postao profit. A promene su brze, jer se poslednjih pola veka dogodilo više promena nego za prethodnih pet milenijuma. Masovni mediji preobratili su publiku u masu, a masu u auditorijum. Iz toga sledi i Ratkov zaključak da je „lakše obmanjivati sugestivnošću slike, nego trivijalnošću i istrošenošću reči“.
Sve ovo pokazuje koliko je Ratko ne samo radoznali istraživač i naučnik, već i veoma angažovani intelektualac, borac protiv narcizma, podaničkog mentaliteta i poltronstva, pornografije, tabloidnog društva, rijalitija, odsustva empatije, cenzure i autocenzure, praktično „otpora svemu što vređa ljudsku ličnost i poništava čovekovu slobodu“. Zbog zagađenja svega odavno je zvonilo na uzbunu, pa je Ratko svoju pažnju usmerio i na ekologiju, pokušavajući da probudi našu uspavanu ekološku svest i savest.
Interesantna je njegova pažnja usmerena na afirmaciju i popularisanje aforizama kao najkraće književne forme, „bleska duha nad blesavom zbiljom“, književne vrste u kojoj je rečima tesno, ali nije tesno mislima. Aforističari su ga, prema njegovom priznanju, „podučili da je besmisleno previše ozbiljno shvatati svet političkih demona, samo zato što simuliraju ozbiljnost“.
Kolakovski svojevremeno ironično reče da se niko neće začuditi (pogotovo u politici) ako se bubašvaba nazove slavujem. No nevolje prave oni kao Ratko koji na sva zvona objave da bubašvaba ipak nije slavuj. Zato on u kulturi ostaje „neposlušni građanin“. Priključujući se onim satiričnim aforističarima, on istovremeno postaje opozicija apatiji i depresiji. Ne zaboravimo da on u knjizi „Kroz crveno“ kao moto uzima Dostojevskog: „Na crvenom se najslabije poznaje krv“.
Istražujući naš društveni prostor, uzimajući dijalog kao razborito traženje najboljeg rešenja, boreći se protiv kiča, a pažljivo analizirajući našu svakodnevicu, kao svedok epohe, bez straha, sa puno hrabrosti, uvek protiv onih na vlasti, a vlast je uvek privremena, Ratko je svojom erudicijom, „slatkim od reči“, kroz njegovu lakoću kazivanja, ne održavši nikada običan čas, ostao u pamćenju studenata, a usred ovog balkanskog karakazana i u dobrom sećanju kolega. Kroz ideju da je reč „dosada“ skovana od reči „do sada“, on je mnogima pomogao da manje brinu o onome do sada, a da uvek idu napred.
Ovaj prikaz je već prešao neku granicu opširnosti, a ni približno nije uspeo da predstavi sve dobre reči upućene Ratku Božoviću u ovoj knjizi. Te dobre reči upućene su dobrom i časnom čoveku koji, iako je u lepim godinama, još nije obesio pero o klin, još se dokazuje kao vitez poziva, kao čovek koji se nikada nije prodao. Valjda je zato i zaslužio tolike dobre reči.
Moje poštovanje, profesore!


Prikaz napisao Dimitrije Janičić iz Beograda

Advertisements

Posted on 13. januara 2019., in Analize književnih dela, Biblioteka, Knjige, časopisi, pisci i javna lica, Preporuka. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: