Ljubav – Dimitrije Janičić

Mnogo njih je okupirano pitanjem ljubavi. Te roditeljske, te platonske, te majčinske, te dečje, pa onda strasne, bezrazumne, pa ljubavi iz interesa, pa ljubavi na prvi, drugi ko zna koji pogled… Onda se čovek upita: Pa dovraga, zar je ljubav toliki problem?

Ljubav je lepa. Ljubav je lekovita. Ljubavlju se ne može upravljati. Ljubav je iznenadna. A zaljubljenost je kao neka vrsta bolesti. Pa ipak, svako ko nije bio zaljubljen, siromašniji je duhovno i fizički, mnogo je izgubio.

ljubav

Neko mi je jednom rekao, možda sam to i pročitao – da je ljubav so života. Život u kome nije bilo ljubavi i zaljubljenosti, to vam je kao neko bljutavo jelo, neuskusno, u kome se ne uživa. Ljubav ulepšava život, čini ga punijim, potpunijim, smislenijim, vrednijim, daje mu onu finoću koju mu ništa drugo ne može dati.

A čovek voli onoga koji ga voli. Doduše, čovek je spreman na mnogo toga samo da bi bio voljen. Ipak, ne verujem da je neko žrtva u ljubavi. Jer, ili se voli ili se ne voli. Tu sredine nema. To naš narod kaže mnogo grublje, ali neću to da ponavljam. Čovek može da bude žrtva sebi samom. Ne drugima. I nikako žrtva ljubavi. Ne govorim ja o onom vremenu kada sve prođe, kada se smrt umeša u ljubav. Ljubav je jedini takmac smrti. Mnogi su zbog ljubavi spremni da odu u smrt, pa čak i da ubiju zbog ljubavi. Samo, tu ima i bolesnog, jer patnja zbog ljubavi je slađa i lepša nego bilo koja druga patnja.

Kažu da ljubav ne shvataju i ne prihvataju deca koja nisu imala dovoljno roditeljske ljubavi. Posle rođenja majka je oaza sigurnosti, jedino mesto gde se dete oseća zaštićeno i voljeno, jer tamo ima toplinu, hranu, nežnost, brigu. Uz pametnu majku se pojavljuje i otac kao autoritet, više kao zaštitnik, čuvar, dobija ljubav preko majke. Mnogi su na različite načine razmatrali ovu ljubav. Baš iz tog dečjeg pamćenja dolazi kod mladog čoveka ona neverica u blagotvornost ljubavi, jer to vreme kada se glasnije rasprave i roditeljske svađe odražavaju mnogo teže na dečju psihu.

U ljubavi svako je žrtva onoliko koliko sam prihvata da bude žrtva. Ni manje ni više. A to što se neko proglašava „žrtvom“ to je najčešće rezultat njegove nesigurnosti i nesposobnosti.

Uostalom, o ljubavi čovek počne da filozofira kada fizički prestane da se bavi tom temom. No, ja bih rekao da ni ta fizička jubav nikada ne prestaje. Samo, to prestaje da bude strast, a postaje nešto mirnije, lepše, nežnije. Ali, to je tema čiji bi naziv bio „zrela“ ljubav. Neverne Tome će prigovoriti tom nazivu, ali koga briga za neverne Tome.

Tekst napisao Dimitrije Janičič

Preuzeto sa FB

Posted on 12. novembra 2018., in Biblioteka, Filozofski kutak, Preporuka, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: