Advertisements

Čovek „velikog ega”

Ego, pojava sama po sebi korisna i dobra, javlja se kao problem kada neko misli da je bolji od drugih, poseban i izuzetan, pa postaje umišljen, uobražen i sujetan. „Ego je problem” izjava je koju često možemo čuti. Pogotovo kada se oceni da neko ima „veliki ego”, u smislu da je egocentričan, egoističan, sebičan, samoživ itd. Polazeći od ideje da je ego nešto loše, nastale su škole mišljenja kako se treba odreći svog Ja, da ego treba odbaciti, uništiti ga, kako bi se spoznala nekakva „viša” svest. S druge strane možemo čuti da neko „nema svoje Ja”, da je povodljiv, da se podređuje drugima, udovoljava im, da je preterano uslužan, stalno ugađa drugima, a sebe zapostavlja.

Kako zapravo stoje stvari sa egom ili nečijim Ja?

Ako se vratimo na početak priče o egu, dakle na Sigmunda Frojda i njegova tumačenja ljudske psihe i „psihičkog aparata” kako ga je on nazivao, ego je nešto veoma korisno. Frojd je smatrao da se ego kao nosilac svesti i znanja razvio tokom evolucije kako bi organizam mogao što bolje da zadovolji svoje potrebe u stvarnom svetu. Drugim rečima, ljudsko Ja je ljudima pomagalo da se bolje snađu i adaptiraju na uslove života i da povećaju sposobnost preživljavanja i zadovoljenja potreba. Smatrao je da ego posreduje između organizma i spoljašnje stvarnosti.

Odnos prema drugima

Prema tome, ego je pojava koja je sama po sebi korisna i dobra. I naše telo, organizam jeste do stvarnosti i on čini materijalnu bazu našeg Ja, čini ono što se naziva „telesno Ja”. Na telesnu osnovu našeg Ja ukazuje to što je imenica „ličnost” izvedena od imenice „lice”, upravo zbog toga što na osnovu osobina lica razlikujemo jednu osobu od druge i prepoznajemo je kao nekoga ko je poseban u odnosu na druge.

Šta je onda problem sa „velikim egom”? Najkraći odgovor je: odnos te osobe prema drugim ljudima. Osobe ne treba posmatrati izolovano kao karaktere koji postoje u praznom prostoru, već kao bića koja su u interakciji sa drugima. Upravo kroz tu interakciju saznajemo ne samo šta osoba misli o sebi, već, istovremeno, i šta misli o drugima. Ako posmatramo osobu u relaciji sa drugima, tada brzo postaje jasno da je osoba sa „velikim egom” zapravo neko ko misli da je bolji od drugih, da je za razliku od njih poseban i izuzetan.

Ako je neko svestan da ima stvarne kvalitete koje velika većina drugih ljudi nema, to još ne znači da je on osoba sa „velikim egom”. Ako takva osoba poštuje druge ljude, ne potcenjuje ih, ima razvijeno saosećanje i empatiju, onda ostali neće smatrati da on ima veliki ego, već će ga smatrati velikim čovekom.

Ljude koji misle da su mnogo bolji i vredniji od drugih možemo podeliti na one koji zaista imaju neke kvalitete i na one koji nemaju neke izuzetne osobine. Ovi prvi pogrešno veruju da su time što su u nekim aspektima bolji od drugih, stekli pravo da budu viša, vrednija bića od drugih ljudi. Oni drugi su umišljeni i uobraženi, to jest sujetni. O sujeti govorimo onda kada neko umišlja da ime neke kvalitete koje drugi ne vide kod njega ili kada preuveličava kvalitete koje zaista ima. Mnogi nepravilno koriste reč „sujeta” pogrešno je izjednačavajući sa samopoštovanjem, ova reč u stvari označava prazninu, ništavnost, nepostojanje. To se vidi u rečima „osujetiti”, „sujeverje” i sličnim. Zato se za sujetne smatraju oni koji su uobrazili da imaju neki kvalitet koji zapravo ne postoji. Bez obzira na to da li imaju realističnu ili umišljenu sliku o sebi, ono što obe grupe čini arogantnim jeste njihov odnos sa drugim ljudima.

Razmaženo i sujetno dete

Danas kada mnogi roditelji pogrešno izjednačavaju vaspitanje sa pružanjem ljubavi, ne uspevajući da disciplinuju decu, oni svojim neprestanim hvaljenjem deteta i njegovih dostignuća, upravo kod dece stvaraju doživljaj da su ona izuzetna, mnogo bolja od drugih. Rezultat popustljivog vaspitanja je razmaženo dete koje je po svojoj definiciji sujetno dete. Dete sa „velikim egom” će izrasti u odraslu osobu sa „velikim egom” koja će zbog toga imati probleme sa drugim ljudima.

Oni roditelji koji izbegavaju ovu vaspitnu grešku posmatraju svoje dete u relaciji sa drugima, kako decom tako i odraslima, i uče ga poštenju, poštovanju, obzirnosti i uvažavanju drugih i njihovih prava i osećanja. Svi vole da su u društvu takve dece što doprinosi razvoju njihove slike o sebi.


Autor: Zoran Milivojević

Izvor: Politika

Advertisements

Posted on 21. avgusta 2018., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. 1 komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: