Često nam smetaju neki koji neće da se prilagode okolini. Kažemo za njih da su svojeglavi, da su „bele vrane“, da su tvrdoglavi, da prave inat. Mi hoćemo da poštujemo onu staru istinu koja izrečena na nov način glasi „Ne talasaj!“ To znači da ako si razuman, prilagodićeš se okolini, bez obzira šta ti stvarno misliš. Drugim rečima, lagaćeš sebe, a onda i druge.

Ja sam protiv toga.

Slika preuzeta sa Pinteresta

Ljudi za koje kažemo da su nerazumni, pokušavaju da svet prilagode sebi. Većina se, međutim, prilagođava svetu. Ali, baš ti, „nerazumni“, svojeglavci, hteli mi to ili ne, unesu u svet neke promene, nekad manje, a nekad veće. Oni, ipak, svet bar za mrvicu prilagode sebi.

To je uspeh, to je napredak.

Neki napredak shvataju kao formalnost, kao prilagođavanje. Još pamtim misao Jirži Lerca: „Da li je napredak kada ljudožder koristi viljušku?“ On i dalje jede ljude, ali sada „napredno“, koristeći viljušku i nož. Baš mi je i to neki napredak.

Kada sam bio mlad, citirao sam Sartra, što je u vreme moje mladosti bilo u modi. On je rekao da je napredak delo nezadovoljnika. Znači, one bele vrane, oni nerazumni, oni sa kojima se većina ne slaže, oni čitavo društvo vuku napred.

Ni danas, iako sam mator, ne pristajem na status quo, jer se nadam da će moja unučad živeti u boljem svetu od onoga u kome sam istrajavao ja.

Tekst napisao Dimitrije Janičić