Piše i ne okoliše: Milan Ceković

Glupan: „A, kada ćeš ti da rodiš?“

Ako je nešto sirovo, tupavo, neobrađeno, onda je to kada neki „domaćin“ za punim stolom postavi pitanje devojci iz naslova. On je procenio da je vreme – šta čeka, greh je to ako ne rodi i gomilu tupavih konstatacija, prepunih kojekakvih mudrolija, u kojima, po pravilu, sebe istakne kao primer. Klokće onaj špricer, a domaćin grokće li grokće.

I da je devojka dovoljno drčna, kao što često nije, trebalo bi da kaže: “Ne mogu da rodim! Pokušavam, ne ide mi! Da li je to dovoljno opravdanje za vas?“ No, sumnjam da bi sirov čovek shvatio poruku. To bi, ipak, moralo u sitna crevca da se razloži, objasni poenta. Kao i za mnoge druge stvari.

Pitanja i odgovori koje ljudi postavljaju ili daju, dosta govore o njima. Taj mizerni poriv da se pred svima ukrade pažnja pitanjima ili prozivkama iza kojih tobože stoji nekakva mudrost, a zapravo, obrni-okreni, sve puca od nedostatka obdaništa u genima i pažnje. U osnovi gluposti je često glad za pažnjom. Problem nastane kada Glupost-predvodnik ima sledbenike, koji klimaju glavom, slažu se, a ne promišljaju.

Stani, bre, balvane. Šta – Kada ćeš da rodiš, snajka? – i te fore. Evo, ti si se rodio, pa samo neke gluposti proizvodiš. Nije roditi se samo po sebi dobro. Ko zna šta to za sobom nosi. Hitler je bio slaaaatka beba. Sad, vi možete da tvrdite da nije, ali sve bebe su slaaatke. Za ovaj svet bi, zaista, bilo bolje da su prilikom nekih seksualnih odnosa korišćeni kondomi. Čuj, nekih. Ozbiljna je cifra u pitanju.

No, ne radi se o tome. Radi se o elementarnom nivou pristojnosti koji počiva na tome da treba nekome ostaviti neki razlog zašto nije po vašoj meri očekivanja, makar to bilo, po subjektivnim kriterijumima, najplemenitije očekivanje. Vi biste tako vooooleli… I super bi bilooo… I njaaaaaa… Dobro je, nabodi sarmu i menjaj temu.

Jedan mi onomad reče: „Kada ćeš da napraviš dete, da bi tvoj život imao smisla?“ Prijatelju, rekoh ja, moj život ima smisla, jer sam obavio toliko smislenih gesti sa tuđom decom, koja su imala sreće da me sretnu, jer kakvi su im roditelji, malo šta je imalo smisla u njihovom životu. Nasmejao sam se, jer to je trebalo da bude fazon, koji zapravo ima sledeću poruku:

Davanje je bitno. Uticaj, nadahnuće, inspiracija, u odnosu – kreiranje ambijenta u kojem se neki potencijal realizuje – za to je manje važno da li ste nekome mama ili tata, važno je da li možete u tom pravcu da delujete.

Pa dosta toga dobrog iz mene je proisteklo, zato što je smisao života drugih ljudi bio da se bave tuđom decom.
Kada ću da pravim decu?
Kad nađem koautorku od koje neću bežati od kuće i koja od mene neće tražiti praziluk iz zadnjice, jer ga ne uzgajam.
Konkurs za koautorku: mlada, lepa, pametna, sa umom koji je odavno prevazišao granice butika, kozmetičkih salona i kataloga i čiji poriv nije da odigra ulogu glavne žrtve u filmu “Život“.

Šta te, boli…. uvo, kada ću i da li ću?

Dakle, solidan je smisao roditi, ali itekako je i smisao preporoditi one koji su drugi rodili i ubili u pojam.

A, za to vredi živeti.

Da, ja sam sve više nezgodan saradnik za one koji imaju nedostatak obdaništa u genima.

A ti domaćine, sedi jedan i jedi. Pametniji si kad žvaćeš!