Advertisements

Dok ih ponovo gledam – Miroslav Lj. Jelić

U izdanju izdavačke kuće „Zlatno runo“ iz Beograda, 2017. godine objavljena je knjiga priča za stariji uzrast „Dok ih ponovo gledam“ autora Miroslava Lj. Jelića. Mom uvaženom saradniku Dimitriju Janičiću (piscu, prevodiocu, književnom kritičaru) privukla je pažnju ova knjiga. Pročitajte i zašto.

Naslovna_Jelić

SEĆANJE NA LJUBAV

Kada, kako bi se reklo, smirimo loptu, uđemo u neke godine, onda nam, pored onoga što priliči tim godinama, ostaje sećanje. A sećanja ima raznih: žal za onim što nekada beše, ispravljanje, bar na rečima, naših nekadašnjih propusta, pisanje ulepšane biografije ili jednostavno prisećanje sa senkom tuge na ono što je prošlo. Doduše, tu je i ona unutrašnja potrеba pisca da svetu nešto kaže. Tako se među tim željama nađe i priča o nekadašnjim ljubavima. Desi se da one prerastu u prijateljstva, ponekad u suprotnost, a postoje i ljudi koji vole i žele da stara sećanja zadrže baš onakvim kakva su nekada bila, jer često nemaju ništa lepše.

Zbirka pripovedaka „Dok ih ponovo gledam – priče za stariji uzrast“ je zbirka priča o nekadašnjim ljubavima, o bivšim devojkama. Autor se odredio kao urbani pisac, takav mu je i jezik, stil, mesto zbivanja. Moglo bi se reći da je to knjiga u kojoj se sa stanovišta zrelog, da ne kažem starijeg, čoveka, analizira nekadašnji ljubavni život nešto promiskuetnijeg mladića.

Neobično je kada u naslovnoj priči „Dok ih ponovo gledam“ pisac svoje prve školske simpatije, kada ih ponovo sreta, doživljava i pamti iz vremena prvog poljupca. Nikako da mu izblede iz pamćenja te nekadašnje šiparice, naivne srednjoškolke, ambiciozne studentkinje iz provincije i ležerne velikograđanke, kao što nikako da zaboravi bivše nazive ulica i ukinute državne praznike.

Oduševljava me njegova veština da jednom rečenicom ili samo upotrebom određenog izraza prikaže kompletnu atmosferu. Pišući u priči „Hotel Rusija“ o večernjem provodu, on između ostalog, beleži kako su uveče „blenuli u naga tela striptizeta, bivših čednih pionirki, razgolićenih perestrojkom“. Odjednom je čitaocu jasno mnogo toga o čemu on nije govorio. Takvim izborom reči jedna ogromna društvena pretumbacija objašnjena je mnogo bolje nego kroz teorije ekonomista i raspričanost političara. Ili slična konstatacija o pijanstvu kada se posle više pelinkovaca „hoda nekako iza sebe“. A psihologija ženske usamljenosti kada muškarci posle zajedničke noći odu „svojim kućama, ženama, svojim životima, odu na pecanje, šta znam…“ je uverljivija od čitavog eseja. Posle te konstatacije svako objašnjenje zvučalo bi loše i nategnuto. Tu je i jedna vojnička ljubav, nikada „podgrejana“, zadržana sa onom toplinom prve ljubavi da traje duže. Pogotovo što se u međuvremenu mnogo toga desilo i sa nekadašnjom nam zajedničkom državom. Desila se i jedna zakasnela slučajna ljubav iz nekog susreta na radnom mestu, koja je rodila toplu, a tužnu priču. Zahvaljujući njoj ponovo su mu u krvi „zažuborile zelenkaste vode zavičaja“, čime on kao da potvrđuje istinitost osećanja.

Neko bi mogao reći da je knjiga muška šovinistička priča o mačo muškarcu. No, ako se pobliže zadubi u tekst, naišao bi na priznanje da su sve te „bivše“ relikti jednog normalnog trajanja, a da ovaj muškarac prikazuje svoje grehove i promašaje, češće priznajući nadmoćnost takozvanog slabijeg pola. Božidar Zečević, pisac predgovora, primećuje da su Jelićeve priče slične njegovim filmovima, pa procenjujući filmove kaže da je on u njioma uhvatio parčad jedne slavne istorije, ali i ponovio mnoga opšta mesta. Izgleda da prepoznavanje tih opštih mesta, koja smo doživeli u pričama, izaziva uživanje u čitanju ove njegove knjige.

Knjiga je, takav se utisak stiče, pisana lako, bez napora, jednim već davno izgrađenim jezičkim izrazom, stilski ujednačeno i vešto, sa humorom koji odgovara vremenu, ponegde (zato je, valjda, za stariji uzrast) Jelić ne beži od uličnih izraza, bez kojih se, inače, ne može zamisliti naš svakodnevni život i govor, bez obzira na stupanj obrazovanja i društveni položaj.

Moja preporuka: čitati, poštujući autorovu preporuku „za stariji uzrast“. A kod nas starijih izaziva pomalo gorak osećaj promašenosti začinjen tugom zbog protoka vremena.


Prikaz napisao Dimitrije Janičić iz Beograda

Advertisements

Posted on 11. maja 2018., in Analize književnih dela, Biblioteka, Knjige, časopisi, pisci i javna lica, Preporuka. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: