Advertisements

Dok si živ, budi živ

Piše i ne okoliše: Milan Ceković

Ljudi su skloni da, opterećeni godinama, često prave loše rezimee. Rezimee u funkciji statike i tako obesmišljavaju život kao celinu. Podvlače crtu posle koje su uvek sve manje spremni da se bave životom. A, jedini pravi rezime života je – smrt.
Smrt je ta crta koja se povlači i ispod koje sledi ono što sledi, a to što sledi je veliko neznanje iz perspektive života.

Milan Ceković 2


Možda ima i smislenih rezimea, koji jednu etapu lagano prevode u drugu, i tako redom, ali su, uglavnom, rezimei besmisleni. Mnogo je onih koji su stali u 50-oj pod parolom „Pusti ti mene, ja imam 50 godina“, a onda prođe deset godina i u istoj toj tački se izgovara isto, samo je cifra uvećena za broj istrošenih godina – „Pusti ti mene, ja imam 60 godina“.

A šta se desilo sa tom osobom za tih 10 godina? Neka promena, osim starenja? Pusti ti mene i promene. Raznih zabluda ima, jedna od većih je da iskustvo ima veze sa godinama. Uslovno ima, a neretko nema. Iskustvo ima veze sa proživljenim, a godine jesu tu da se nešto proživi. Da se proživi put sa svim usponima, padovima, velikim trenucima, krizama, patnjama, uspesima i to sve jača karakter i u funkciji je života kao celine.

Život se živi svojim čulima, ne tuđim. Svojim impresijama, ne tuđim. Iskustvo je autentičan čovekov kapital. Čak i saveti na bazi tuđeg iskustva su rizična stvar, jer tuđe iskustvo sadrži impresiju o onome što se nekome dogodilo. Recimo, moja impresija ne bi možda bila i vaša impresija, sve da vam se sve identično dogodi ko i meni, a upravo tako različita impresija utiče i na iskustvo.

Uz sva ograničenja, trenutne neostvarenosti, propuštene prilike, uvek treba imati na umu da nije čovekova svrha pitanje mladosti, nego pitanje punoće života. I ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo vodi ka nečemu, pod uslovom da ste živeli život sa velikim „Ž“.

Ljudi se rezimiraju i na polju sticanja materijalnog. I to ume da bude zeznuta stvar, kada se sticanje odredi kao glavni i jedini motiv. Ostvari se dosta toga i onda usledi rutina, čaura, umor, materijalno vas veže za određeni prostor. Ipak je život kao celina mnogo širi pojam od sticanja. Mi smo i duhovna bića i taj duh nas često određuje u svom potencijalu da život tretiramo i živimo kao toliko puta pomenutu celinu i kao putovanje.

Rekoh, smrt je rezime, posle kojeg sledi znak pitanja. Možda je, zaista, sve posle te završne tačke bolje? Ko to zna? S druge strane, nekome taj rezime padne u 20-oj, nekome u 90-oj. Dobaciti daleko sa godinama ima smisla samo ako su te godine deo celine, ako su jedan rastući tok duha, a ako je ono „pusti ti mene u 40-oj, pa pusti ti mene u 50-oj, pa pusti ti mene u 60-oj, pa pusti ti mene 70-oj“, to je već 30 godina koje su puštene niz vetar besmisla.

Ako se umire svake godine i sopstvena smrt najavljuje od 60-e do 80-e, to je već 20 godina najave smrti. Nemojte – to je ravno XXXL patetici, loša poza i sve to zajedno jeste obeležje ZOMBI EPOHE. DOK ŽIVIŠ BUDI ŽIV! BUDI NA PUTU!

 

Advertisements

Posted on 30. aprila 2018., in Piše i ne okoliše. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: