Advertisements

Baba Jadra – žena koja je tragično pretvarala u komično

Osetih njen miris. Okrećem se oko sebe, ne bih li je ugledala negde. Tražim u očaju, a znam – nema je. Odavno je već nema među živima na ovom svetu. Kažu da ljudi, kako stare, tako poprimaju neki drugačiji miris. Čudan. Ne uvek prijatan. A eto, ona je i u svojim sedamdesetim godinama mirisala na cveće, na svežinu. Na neki divan omekšivač, koji je samo na njoj mirisao tako kako je mirisao.

baba-jadra.jpg

Još za života, zaveštala me je da napišem knjigu o njoj. O njenom životu. Govorila je:

  • Ma kakva Petrija! Moj život je bio gori od njenog. Ti, Rea da napišeš knjigu o meni. Hoćeš li? – upitala me moja Baba Jadra.
  • Hoću, Baba Jadro. Hoću – odgovorala sam ja.
  • Da ti ispričam kada sam ja onda sa tvojim tatom išla u Rumuniju da kupujemo posuđe, jagnjiće…
  • Znam, pričala si mi. Više puta.
  • A, sećaš se, onda kada smo Milka i ja bile u Turskoj, pa nam oduzeli na carini svu robu? Ceo dan nas držali na granici…
  • I to si mi pričala – rekoh ja.
  • Nema veze. Slušaj ponovo.
  • Jao, što ti lepa ta bluza Baba Jadro… – rekoh ja, u nameri da je prekinem.
  • Sviđa ti se? Evo, uzmi – skida je i daje mi. Donela mi moja snaja iz Beča tu bluzu, a ja kažem – Šta će lepe dreje na staro telo? Kad sam bila mlada, išla sam pocepana, nisam imala, a sada kada sam odrtavela, šta će mi?! Uzmi ti, Rea, ’ajde obuci, da vidi Baba Jadra kako ti stoji. Daj mi samo neku staru bluzu da odem do kuće – reče ona. Nego, da ti nastavim priču…

I tako, iznova i iznova, slušala sam njene priče, uvek se oduševljavajući, ne toliko pričom, koliko njenim načinom pričanja. Oduševljavala sam se njenom voljom za životom, njenom sposobnošću da tragične situacije, nekako pretvori svojim pripovedanjem u komične.

Znate, neke ljude život baš ne mazi. Kamenit put prostre pred njima. Pa kao da ih iskušava bacajući pred njih sve teže i teže situacije. I tako im od rođenja krene. Moja baba Jadra, meni u stvari nije rod. Ali, bila mi je rođenija od roda. Kada sam ja bila mala, bili smo njeni podstanari. Od moje treće do šeste godine. Tri godine podstanarstva kod nje, vezale su njenu i moju porodicu za ceo život. Moj pokojni otac je dobio stan od preduzeća i mi smo se odselili, ali te tri godine života kod Baba Jadre, moji pamte kao godine sreće i smeha. I Baba Jadra je posle prodala tu kuću gde smo mi stanovali i preselili se sa porodicom u drugu, sasvim slučajno, blizu naše.

Nedelja bez Baba Jadre nije mogla da prođe. U povratku sa pijace, eto nje kod nas, na kafu, na doručak. Pa posedi i malo duže, zaboravi se, ako je niko od ukućana ne pozove, i na ručku ostane.

  • Baba Jadro, Deda Stevica te zove. – rekoh ja.
  • Šta hoćeš, crk’o, da crkneš? – dreknu ona na Deda Stevicu.
  • Jadro, ajde kući, ručak da spremaš – odgovori on šeretski.
  • Ručak?! – iznevira se ona. Eno, u frižideru puna šerpa sarmi. Skuvala sam još pre neki dan. Neće da jedu. Besni. Hoće svaki dan drugo jelo. E, ne može. Dok se sarme ne pojedu, nema drugo.

Ode Deda Stevica kući da jede sarmu, a Baba Jadra ostade tako kod nas na ručku.

Ne, ne sažaljevajte Deda Stevicu. Nije on bio nikakav jadničak. Neka mu je laka zemlja, i on već godinama leži u grobu pored nje, ali moram da kažem – gorak je ona godinama hleb jela pored njega.

Rođena je u skromnoj porodici, pored nekoliko braće i sestara, koji su se posle raspršili po svetu. Majka joj je umrla, dok je bila mala. Nije joj lik upamtila. Najteže joj je bilo što ni sliku njenu nije imala. Drugi su joj pričali da joj je majka bila lepotica, ona se, po svojim rečima, na oca izmetnula – pa sva gadna. Nama nije bila takva. Otac joj se ubrzo ponovo oženio, sa ne baš dobrom ženom, koja, čim bi muž otišao na put (a bio je radnik na železnici, pa ga ponekad danima nije bilo kući) ona bi odmah decu izbacivala iz kuće, u štalu da spavaju. Svoju decu nije imala, a tuđu nije znala da voli. A, Jadru posebno nije podnosila. Ni hranu joj nije davala, kada otac nije kući. Sećam se priče, da je onako izgladnela čekala, pored tarabe sakrivena, da komšija baci proju psima za jelo, pa bi ona tu proju njima otimala i jela. Da utoli glad. Ili kada je jednom maćeha zaboravila ambar sa hranom da zaključa, pa je Jadra iskoristila priliku i dohvativši onako izgladnela šta je mogla, počela sirovu mast iz kace da vadi rukama i jede. Maćeha utrčala i počela s leđa da je tuče. Više je batina od nje dobila, nego hleba. U pocepanoj garderobi i bosa devojaštvo je dočekala.

Naravno, jedva dočekavši njeno devojaštvo, da bi je što pre ispratila iz kuće, maćeha je sredila da je veoma mladu udaju. I to za Deda Stevicu. Udovca sa malim detetom. Ni tamo se nije usrećila. Dočekale su je Deda Stevičina majka i sestra, kao na nož. U kuću je nisu puštale ni da spava ni da jede. Nego u štalu, sa stokom. Maćeha je lepo nahvalila i pripremila buduću rodbinu za nju. Deda Stevica je spavao u kući, a Baba Jadra, kao nečista mlada, u štali. Deda Stevica ju je obilazio povremeno u štali, obavljao svoje bračne dužnosti, a onda se vraćao u kuću da spava. Ona u štali oba deteta rodila sama. Mučenica, ali za bolje ona tada nije ni znala.

Na sreću, život nije stalan. Menja se. Ne može celog života nekom samo kiša da pada. Grane i Sunce povremeno. Ili je pak imala nekog odozgore ko se sažalio na nju jer Baba Jadrina sreća stidljivo je provirila, kada je Deda Stevica dobio posao u elektrani, pa je morao da se preseli u grad. U barake. A tamo, svi su bili sa porodicama, pa je rešio da i on dovede svoju ženu i dva mala deteta. Baba Jadra je konačno počela da živi u sobi. Tu je dohvatile neke dobre žene, pa je malo podučile. Progledala malo. Otrgla se. Pa naučila da vozi biciklu. Pa počela sama da radi, za nadnicu. Kada je osetila svoj dinar, život je i za nju počeo da se razdanjuje. Još bolje je bilo kada je dobila ponudu da ode za Austriju, da tamo radi. Posle nekoliko godina života u Beču, kupili su kuću, počeli da budu sve imućniji. Sve je išlo kao po loju. Međutim, Deda Stevica, iako je švaler bio celog života, sada je bio privlačniji ženama, jer je bio imućniji. A ta tek priča, kako ga je Baba Jadra nahvatala na gomili sa komšinicom.

Došao komšija T. kod Baba Jadre da joj kaže da se Deda Stevica švaleriše sa njegovom ženom i da je upozori da je video da su upravo sada kod njega kući. Pozvao je Baba Jadru da pođe sa njim, da ih uhvate na gomili, jer mu je više preselo ženino neverstvo. Baba Jadra bila u čudu, ali pođe sa njim. Došli su do prozora kuće, ona pogleda, kad Deda Stevica i komšinica M. u sobi, na delu. Goli. Ona van sebe uleti u kuću i skoči  na komšinicu M. i poče da je bije. Deda Stevica iskoristi njen trenutak nepažnje i pobeže kroz prozor.

Prođoše dani, Deda Stevica i Baba Jadra u svađi, ne razgovaraju jedan sa drugim. On u jednoj, ona u drugoj sobi. U to vreme ljudima nije padalo na pamet da se zbog takvih sitnica, kao što je prevara, odmah razvode. Nego čekaju malo, da se nakupe razlozi. Stiže Baba Jadri poziv na sud. Tužila je komšinica M. da je Baba Jadra uletela u njenu kuću i počela da je tuče bez razloga. Pošto je bio u svađi sa ženom, komšija T. je rekao Baba Jadri da će da svedoči onako kako je bilo. Deda Stevici naravno da nije padalo na pamet da svedoči u korist žene. Dan suda, Baba Jadra u sudnici, kad svedoka nema. U međuvremenu, komšinica M. i komšija T. se pomirili i on rešio da ne svedoči protiv svoje žene. Na sudu je bila samo priča komšinice M. koja je bila sa dokazima, sva rasčupana i malo izgrebana i priča Baba Jadre, koju nije imao ko da potvrdi. Sud presudio protiv Baba Jadre. Silne neke pare imala da plati kao naknadu štete komšinici M. A ova, od tih para kupila nameštaj za predsoblje. Pa još onako, neznajući za stid, otvarala vrata i drala se da komšiluk čuje:

  • Pogledajte kako mi lep nameštaj Jadra kupila na poklon.

Eh, da je to bilo samo taj put, nego svašta nešto je Deda Stevica priređivao Baba Jadri.

Ona mučenica, radila, sticala, a on raskućivao. Ono što ona znojem kupovala, on poklanjao švalerkama. Kuću od dvanaest soba imala, ali zvala je pustarom.

  • Blago vama sa vašom malom kućom. Volela bih da imam takvu. Ja ne mogu samo podove da prebrišem i prašinu opajam u ovoj mojoj pustari. Betone oko kuće ne mogu više da perem – govorila je.

U sedamsesetim godinama, maštala je da proda svoju „pustaru“ i kupi jednu malu kuću u cveću, kao našu. Da krene iznova. Puna života. Željna života.

  • Kad vam sinoć ne umreh. – znala je da kaže često. Bolovala je godinama od angine pektoris.
  • Ma ajde, Baba Jadro, kakvo umiranje. Nećeš ti nikad da umreš. – uvek sam joj odgovarala.
  • Jao, Rea, iz tvojih usta u Božje uši. – blagosivljala je ona. Odmah bi živnula nakon toga i krenula sa svojom pričom.

I tako, ode nama i Baba Jadra jednog dana. Bila je prisutna dugo u našim životima. Neizostavni gost na svim porodičnim slavljima. Dolazila je ona i dan-dva pre slavlja, i dan posle slavlja – da pomogne. Bila je mojoj majci kao druga majka. Oslonac za mnogo štošta. I u dobru, i u zlu. I u sreći, i u bolu. I danas nam puno nedostaje. Duša jedna napaćena. Govorila je – volim da dođem kod vas, jer vi ste moja radost. Od vas mi srce igra. Eto, nismo bili krvno povezani sa njom, ali nije uvek samo krv ta koja povezuje ljude. Prijateljstvo je ponekad i iznad rodbinskih veza.

Možda jednog dana i napišem roman o njenom životu, ali eto, za sada, da počnem sa ovom pričom, a za posle – pa videćemo.


Priču napisala Rea Mnc

Fotografija preuzeta sa sajta Pinterest

 

Advertisements

Posted on 29. marta 2018., in Iz mog ugla, Priče i pesme. Bookmark the permalink. 2 komentara.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: