Advertisements

Викање – проблем или решење

Разумевање разлога и околности тврдоглавог и непослушног понашања детета, не гарантује  да никада нећемо бити фрустрирани. Управо фрустрираност је фактор који ће у великој мери допринети да се појави једна од најчешћих васпитних метода – викање. Када по пети или шести пут поновите да “домаћи треба да се заврши“ или “соба да се среди“ то ће понекад зазвучати попут експлозије. Наравно, готово да нема родитеља који није понекад викао (чак и вриштао) на своје дете.

aaa

Већина истраживања показују да и најстрпљивији родитељи изгубе стрпљење и вичу на своју децу. Међутим, викати на дете које показује црте појачане тврдоглавости и непослушности често погоршава већ постојеће проблеме. Родитељи би требало да буду модел понашања својој деци. Да кроз сопствени пример покажу како комуницирати (износити захтеве и потребе, између осталог) на смирен, разумљив и одлучан начин. Осим тога,  уколико вика постане основни метод васпитања и дисциплиновања детета, то може довести и до неких нежељених последица попут чешћег испољавања агресивног понашања, недостатка просоцијалних понашања попут дељења и саосећања, као и социјалне изолације. Понекад, деца одрасла у таквим околностима показују тенденцију ка депресивним реакцијама у адолесцентном добу.

Неки родитељи се труде да не вичу на децу, али често не успеју у томе. Други сматрају да је викање нужно како би показали колико се не слажу са неким понашањима свог детета. Оно што је лако уочљиво јесте да нам се чини да викање делује, макар на краћи рок. Деца послушају јер се уплаше. Уплаше се да не изгубе вашу наклоност, да буду одбачена, млађа деца се чак уплаше и да их не оставите. Стога је важно запамтити да дете које редовно доживљава да родитељи вичу на њега временом постаје све несигурније у њихову љубав. Временом формира уверење да ће га родитељи волети само ако је добро и послушно.

Како викање изгледа из угла детета можемо добрим делом разумети уколико себи поставимо питања попут: Колико смо ми спремни да позитивно реагујемо када неко виче на нас? Да ли осетимо потребу да узвратимо? Осећамо ли се неадекватним, неспособним?

Сигурно је да викање доводи до тога да се дете лоше осећа у вези себе.

Понављам, не треба бити престрог према себи, свако виче понекад на дете. То није нешто што је непоправљиво и апсолутно неприхватљиво. У већини случајева викање је једноставно израз љутње родитеља, а свако се понекад наљути на своје дете. Ипак, и у тим ситуацијама ми одлучујемо како ћемо реаговати. Треба само размислити колико често то радимо, да ли смо свесни које речи користимо и у којим околностима се то најчешће дешава.

Истраживања у овој области психологије показују да је управо интензивна фрустрација један од најчешћих разлога због којих родитељи “плану“ и вичу на децу. Родитељство подразумева много притисака и захтева, а непослушност и тврдоглава понашања детета то само појачавају и вика се чини неизбежном. Међутим, не треба заборавити да она у целини даље повећава тензију у домаћинству и ствара више проблема у односу са децом него што их решава.

Многи људи сматрају да деца имају сувише слободе и да ће викањем да их науче да се понашају боље. Најчешће су то особе које су у сопственом детињству биле изложене таквом васпитном стилу од стране родитеља.

С обзиром да сваки родитељ жели да поруке које упућује детету буду јасне и ефикасне, некада се чини да је викање једино што преостаје. Да је то једини начин да порука уопште стигне до детета и да оно обрати пажњу на њу. На жалост, то је она краткорочна добит која нас често превари. Дете заиста обрати пажњу на родитеља када виче, али веома ретко заиста и прихвати поруку или захтев који се на тај начин упуте. Уместо тога, тврдоглаво понашање и непослушност су још чешћи, а повећава се и емоционална удаљеност и неразумевање између родитеља и деце.

На жалост, не постоји једноставан и универзалан рецепт како се изборити са тврдоглавошћу и непослушношћу сопственог детета. Али, постоје одређене стратегије и идеје које је корисно увек имати на уму,

Свака промена у васпитним методама које користите неће довести до моменталних резултата. Немојте пребрзо одустајати.

Ваш циљ јесте да радите заједно са својим (непослушним) дететом, не против њега. То не значи да престанете да будете родитељ и да избришете границе родитељске улоге. Напротив, битно је само да нежељена понашања детета не доживљавате превише лично и избегнете замке разочараности и беспомоћности. Остати смирен, одлучан и охрабрујући родитељ у проблематичним ситуацијама је кључна вештина у васпитању непослушног и тврдоглавог детета.

Поставите јасне границе и радите заједно са дететом на решавању проблема. Истовремено, будите свесни како се осећате ви, а како дете, прихватите дечије емоције и искористите их као прилику за зближавање и учење.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

Advertisements

Posted on 26. februara 2018., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: