Advertisements

FLOW – tajna sreće i napretka

Svako želi da bude srećan, ali se čini da na tom našem putu do sreće stalno nešto nedostaje. Neko bi bio srećniji sa više novca, boljim poslom, većom kućom, lepšim nameštajem, sopstvenim boljim izgledom; drugi uzrok svog hroničnog nezadovoljstva pronalaze u tome što nemaju idealnog partnera ili ne mogu da ostvare ciljeve…

rachael-gorjestani-282049-1032x475

Razloga za nezadovoljstvo uvek ima, pa tako čak i oni najuspešniji mogu da naprave dugačke liste stvari sa kojima su nezadovoljni. Iako bi njihov spisak mogao da izazove podsmeh kod mnogih, činjenica je da je za njih svaka stavka krajnje realna kao i da je potencijalni izvor frustracija. Naime, ono što zaista zadovoljava ljude nije obogatiti se ili imati savršenu liniju, već osećati se dobro u vezi sa svojim životom.

Na žalost, za dostizanje ovog osećanja još uvek ne postoji recept niti se radi o nečemu što se može naučiti iz knjiga. Na putu do ’’osećati se dobro u vezi sa svojim životom’’ postoji mnogo prepreka, a jedna od njih je i naš odnos prema sopstvenim potrebama. Naime, ukoliko verujemo da naša sreća zavisi od ispunjavanja sopstvenih potreba, moguće je da koračamo stazom hroničnog nezadovoljstva, zato što je put nastajanja potreba i njihovog ispunjenja – put bez kraja.

 

Rešenje je u izazovima

 Zanimljiv odgovor na ljudsku dilemu u vezi sa tim kako biti srećan i napredovati, dao je američki psihijatar Mihalyi Csikszentmihalyi. Iz višegodišnjih istraživanja sprovedenih na značajnom broju ispitanika, on je ustanovio dve stvari:

  1. Sreća ne dolazi sama od sebe.
  2. Sreća je tesno povezana sa stanjem toka (Flow na engleskom)

Izraz  FLOW ili ’’tok’’ objašnjava iskustvo subjekata istraživanja, koje su oni opisivali sledećim rečima: ’’Osećao sam se sjajno; kao da me vodeni tok nosi sa sobom’’. Spontana radost za vreme aktivnosti kao i velika pobuđenost su osobeni za stanja toka koja se opisuju i kao ’’biti ovde i sada’’, ’’biti prisutan’’, i sl. U toku, emocije se usmeravaju ka učenju i izvođenju aktivnosti; kada je iskustvo usklađeno sa zadatkom koji se obavlja, tok ispunjava pojedinca energijom i entuzijazmom.

Koncept toka u ovom slučaju nije isti kao kod iskustva prepuštanja događajima, koje se često opisuje izrazom: ’’ići sa tokom’’. Za razliku od ’’idenja sa tokom’’, tok je stanje u kome je osoba u potpunosti uključena u aktivnost, toliko da se može reći da je ’’potopljena’’ u osećanje energizovane koncentracije, koje prati i uspeh u izvršenoj aktivnosti.

Nasuprot onome što bi moglo da se pretpostavi, momenti toka, često najbolji u našem životu, nisu pasivni, opuštajući i prijemčivi trenuci, već se najčešće javljaju kada su naše telo ili um napregnuti do krajnjih granica, u voljnom naporu da postignemo nešto vredno ili – teško. Stoga, ovo iskustvo (nazvano i optimalno iskustvo) nije nešto što se događa tek tako i samo od sebe, već se radi o nečemu što mi sami – omogućavamo, svojim ličnim naporom i ulaganjem kreativnosti. Važan aspekt toka jeste da su i izazovi i veštine kojima se na njih odgovara, spontano iznad proseka.

Doživljaj toka prati i osećaj kontrole, koji izgleda nenaporan i vrhunski, kao u opisu vozača Formule jedan, Senna-e (kvalifikacije za Grand Prix Monaka 1988.): “Vozio sam […] i nastavljao da vozim. Iznenada, bio sam dve sekunde brži od ostalih, a onda sam odjednom shvatio da više ne vozim kola svesno. Vozio sam instinktivno, kao da sam bio u nekoj drugoj dimenziji, kao da sam bio u tunelu.”

Tok je iskustvo koje imaju mnogi umetnici dok stvaraju svoja dela, kao i muzičari – solisti koji improvizuju dok sviraju svoj instrument. Kontrola i koncentracija se ovde ispoljavaju kao transcedencija normalne svesti, a jedan aspekt ove pojave jeste gubitak samo-svesti.

 

Istorijski izvori potvrđuju da je Mikelanđelo oslikavao plafon Sikstinske kapele u stanju u kome je bio toliko sjedinjen sa poslom koji je obavljao, da nije primećivao kako vreme prolazi. On je danima radio bez prekida i za to vreme nije ni jeo niti spavao; tek kada bi dosegao granicu onesvešćivanja, malo bi se odmorio i založio, da bi zatim nastavio svoj posao istim tempom, u stanju potpune predanosti.

Iskustvo toka je osobeno i za mnoge spiritualne i religiozne prakse, posebno Budističke. U Theravada Buddhizmu npr., spominje se dostizanje koncentracije,” a radi se o stanju toka koji se postiže kroz meditaciju i dalje koristi da bi se jačala koncentracija za meditaciju i da bi se ostvarili uvidi. U Raja Yogi, stanje toka se spominje u okviru prakse Samyame, psihološkog jedinstva sa objektom meditacije.

Iskustvo toka se može imati i prilikom čitanja zanimljive knjige, u druženju sa prijateljima, pisanju tekstova za novine, igranju šaha, tokom zahtevnog treninga ili takmičenja… Glumcima je ovo iskustvo veoma blisko zato što ga imaju kada se poistovete sa likom koji glume, a poznato je i mnogim sportistima, kuvarima, hirurzima, piscima, pilotima, novinarima, poslastičarima…

 Komponente toka

Tok je stanje uma koje se dešava kada je svest u stanju reda i kada se deluje radi – same aktivnosti. Važni elementi svakog toka jesu jasno postavljeni ciljevi, koji su pri tom i dostižni, dakle u našoj moći, ali u isto vreme predstavljaju i izazov našim kapacitetima i sposobnostima.

 

Csíkszentmihályi je naveo devet činilaca koji se javljaju u svakom tok iskustvu:

  1. Koncentracija na ograničeno polje pažnjeosoba se koncentriše na ograničeno polje pažnje i duboko ulazi u njega.
  2. Gubitak samo-svesti, stapanje akcije i svesti.
  3. Poremećaj osećaja za vreme, kada je doživljaj vremena promenjen pod uticajem subjektivnog iskustva vremena.
  4. Direktan i momentalan feedback (uspeh i neuspeh su vidljivi, pa se ponašanje može podešavati ukoliko je potrebno).
  5. Balans između nivoa sposobnosti pojedinca i samog izazova, koji nije ni previše jednostavan niti pretežak.
  6. Osećaj lične kontrole nad situacijom ili aktivnošću.
  7. Aktivnost je suštinski nagrađujuća, pa tako postoji osećaj da delovanje nije naporno.
  8. Nedostatak svesti o telesnim potrebama, sve dok se ne pojavi izuzetan umor ili glad koju prethodno nismo registrovali.
  9. Absorpcija u aktivnosti, što sužava fokus svesti samo na tu određenu aktivnost.

U stanje toka se sasvim sigurno ne može ući prisilno, niti se ovo stanje može predvideti. Sa druge strane, u tok se može ući kroz bilo koju aktivnost, iako se ovo stanje dešava uglavnom kada se potpuno predamo jednom zadatku ili aktivnosti. Preduslovi se svode na jasno postavljene ciljeve, balans između ličnih sposobnosti i zahtevanih veština, kao i jasnu i trenutnu povratnu informaciju.

 Uslovi za tok

472pxchallenge_vs_skill-svg_thumb-300x293

Grafikon koji je Csíkszentmihályi prikazao 1997. godine pokazuje odnos izazova i sopstvenih veština. On pokazuje da se tok događa samo kada je aktivnost izazov koji se može svrstati u kategoriju ’’više od prosečnog’’ (iznad centra) i kada zahteva veštine koje su takođe veće od prosečnih (desno od centra). Centar grafikona, gde se sektori susreću, predstavlja prosečne nivoe izazova i veština. Što je iskustvo udaljenije od centra, veći je intenzitet stanja bića (bilo da se radi o toku ili anksioznosti, dosadi ili opuštenosti).

Koristi od toka

Tok je pre svega unutrašnje iskustvo, koje “stvara intenzivno osećanje uživanja” i omogućuje optimalnu perfomansu i razvoj veština. Tok je takođe u tesnoj vezi sa ličnim rastom odnosno razvojem veština i sposobnosti; kada je osoba u stanju toka, ona radi na tome da ovlada aktivnošću kojom se bavi.

Da bi se održavao u stanju toka, pojedinac mora da traga za sve većim izazovima; upravo ovladavanje novim jeste onaj važni činilac koji poboljšava veštine; tok se dovodi u vezu i sa povećanjem motivacije kao i boljim izvođenjem. Ovo je stanje visoke koncentracije i reda a nakon svakog tok iskustva osoba postaje manje predvidljiva i razvija sve više retkih veština. Kada se odabere cilj i uloži energija u aktivnost, to dodaje sigurnost i obogaćuje sadašnjost, čineći je mnogo prijatnijom i radosnijom.

Iz iskustva toka izlazimo drugačiji, sa mnogo većim osećanjem kompetencije i efikasnosti. Kao posledica bivanja u tokunaše biće postaje složenije; složenost podrazumeva skladno kombinovanje dva suprotna psihološka procesa, diferencijacije i integracije (diferencijacija je pokret ka jedinstvenosti i autentičnosti, odvajanju od drugih, dok je integracija suprotan proces).

Sreća koja nastaje kao posledica bivanja u toku, nije isto što i uživanje, iako neka uživanja takođe stvaraju red u svesti (odmor, spavanje, gledanje TV-a, i sl.). Ipak, uživanja nisu osnova za razvoj ličnosti, zato što dok uživamo nema odlaska van sopstvenih granica i nema novih postignuća. Možemo da uživamo bez da ulažemo energiju ili da se koncentrišemo, dok se sreća javlja kao posledica ulaganja psihičke energije. Što je ličnost složenija, veći su i zahtevi za postavljanjem novih ciljeva i izazova.

Rutina i nedostatak izazova – prepreka na putu do sreće i napretka

Ponavljajuća rutina udaljuje od toka; upravo ovde možemo potražiti razlog zašto je važno stalno se obrazovati i ovladavati novim veštinama. Naime, pred nama je izbor hoćemo li svoje slobodno vreme provoditi ispred televizora i u spavanju, ili ćemo ga iskoristiti za ovladavanje novim veštinama. Spavanje i gledanje TV-a mogu za neko kraće vreme uneti red u svest i privremeno nas spasiti od stanja haosa. Ipak, stalno praktikovanje ove dve aktivnosti neće dovesti do našeg napretka, niti će nas ispuniti zadovoljstvom, naprotiv.

Kao i slobodno vreme, tako i posao može biti izvor nezadovoljstva, posebno ako se radi o rutinskoj aktivnosti za koju nam izgleda kao da već možemo da je obavljamo i zatvorenih očiju. Čak i neke profesije koje se smatraju plemenitim, poput lekarske, vremenom postaju rutinske aktivnosti. Kada nema izazova, kada lekari, hirurzi, farmaceuti, profesori, novinari i sl., ostanu na istom nivou na kome su bili i pre mnogo godina, sigurno je da postaju nezadovoljni. Ukoliko ne mogu da ovladaju novim veštinama, da posećuju seminare u inostrantsvu, upoznaju se sa novim dostignućima iz svoje oblasti, u nihovom poslu neće više biti izazova, pa stoga ni razvoja novih veština niti nadgradnje ličnosti.

Sposobnost da se iz ničega napravi nešto ili iz nesreće nešto dobro i korisno, jeste dragocenost koja je dostupna tek retkim pojedincima. Ipak, činjenica je da upravo izazovi i situacije koje zahtevaju veliku veštinu jesu one u kojima je lakše ući u stanje toka i iz njega – napredovati.

U tom smislu, u našoj je moći da poboljšamo kvalitet sopstvenog života ali i sredine u kojoj smo. Čak i bez novca, moguće je pohađati razna predavanja, učiti nove stvari i sticati nove veštine. Ono što je, međutim, neprikosnoveno u našoj moći, jeste strukturisanje svakodnevnog života. Unošenje varijacija u dnevnu rutinu, u obrasce spavanja, ustajanja, odlaska na trening, plivanje, jogu, šetnju, prodavnicu, kuvanje ručka, pisanje tekstova, način izlaganja, pristup pacijentima, sve su to načini da se prekine porazno dejstvo rutine.

Korisno je podsetiti se na načine kojima su naši preci izlazili na kraj sa rutinom, posredstvom veza, heklanja, štrikanja, krojenja i šivenja, baštovanstva… Rutinu možemo pobediti i učenjem stranih jezika, planinarenjem, čitanjem, pisanjem pesama, putovanjima, ovladavanjem novim načinima pripremanja hrane, odlaskom na rekreaciju ili časove plesa, borilačkih veština, pevanja ili sviranja gitare.

Strukturisanje bračnog i porodičnog života kroz unošenje novih elemenata (izleti, pešačenje, vožnja bicikla, časovi plesa sa partnerom, odlazak na plivanje, jahanje itd.) može u značajnoj meri da doprinese sreći bračnog para kao i svih članova porodice. Ne treba zaboraviti ni na druženja, jer su pravi prijatelji dragoceni upravo zato što sa njima možemo da budemo različiti, zato što ne očekuju da budemo uvek isti i na raspolaganju. Druženje koje će nam omogućiti zajedničko iskustvo toka, podrazumeva prilike za zajedničko otkrivanje sveta i deljenje uzbuđenja u novim iskustvima.

 

Društvo vs. autonomija

Kultura i u krajnjoj liniji država, štiti pojedince od haosa, stanja u kome je nemoguće ostvariti tok i pronaći ličnu sreću. Mnogi su se u komunizmu navikli na određenu vrstu zaštite, na društvo koje je pratila sreća i gde su mnogi mislili da je napredak neizbežan a život lak. U takvoj strukturi, nije bilo potrebe da se razvijaju lične veštine, a nekada je to čak bilo i – kontraproduktivno i životno ugrožavajuće. Kada se sruši mit koji je takva kultura nametnula, urušava se i unutrašnji svet pojedinaca, jer kada se odbaci sve ono u šta se veruje godinama, postaje jasno da ne preostaje mnogo šta za šta bi moglo da se drži!

Hrabrost tada zamenjuje strah od budućnosti, konfuzija u vezi sa tim šta je važno a šta ne, žali se za prošlošću i nema nimalo vere u budućnost. Štit koji je bio funkcionalan u prošlosti više nije dovoljan, a nedostatak unutrašnjeg reda (uslov za stanje toka, nove izazove i osećanje sreće!) odražava se i u spoljašnjem, u društvu u kome caruje nered i istoj takvoj državi.

Ključno mesto preobražaja je ovde okretanje ka korenima nezadovoljstva, jer je u moći pojedinca da fokus polako premešta sa spoljašnjeg – na sopstveno unutrašnje. Ovaj proces nije lak, jer oslanjanje na spolja, na državu, roditelje, pravdu i sl. unazađuje pojedinca i sprečava ga da razvija neke svoje veštine. Mesto susreta sa sobom može da pokaže gubitak sigurnosti i strah od bivstvovanja, a može da izroni i osećanje da život nema značaja, i da samim tim – ne vredi.

Ipak, vraćanje unazad odnosno bavljenje spoljašnjim događajima, jeste ono što zaista unazađuje ličnost i sprečava njen napredak. Očekivanje da će neko drugi, pojedinac, partija ili država nešto da promeni u našem unutrašnjem svetu je samo skretanje pažnje. U ovom trenutku, mi smo u velikoj meri prepušteni – sami sebi i ne ostaje nam ništa drugo do da se okrenemo sebi i razvijanju veština sa kojima bi mogli sebi i svojim potomcima da obezbedimo kartu za bolje sutra.

 

Formula za sreću: radoznalost i uživanje u onome što je na raspolaganju.

Probuditi u sebi (ponovo) radoznalost prema životu i uporno tragati za novim sadržajima čak i kada stvari ne izgledaju dobro, nije ni malo lak zadatak. Uzrok našeg nezadovoljstva može proizilaziti i iz načina na koji reagujemo na stres, što u velikoj meri određuje naše dobitke iz stresnih situacija. Pojedinci koji uspeju da iz svojih iskustava izvuku značenjestiču doživljaj kontrole života kao i osećanje da se sve uklapa u jednu celinuKada stvari dobiju smisao, moguće je napustiti mesto sa koga se stalno želi još nešto, pa tada neispunjena očekivanja više ne uznemiravaju um; upravo sa tog mesta SVA iskustva mogu postati izvor zadovoljstva.

Uvećanje materijalnog bogatstva do koga je došlo poslednjih decenija, donelo je i povećavanje očekivanja kao i ambicioznije postavljanje ciljeva. Posledica ovakvog pogleda na svet je da su pojedinci toliko zaokupljeni ostvarivanjem ciljeva, da potpuno propuštaju da uvide značaj svega što imaju u sadašnjosti. Sa druge strane, pravi izazov života se upravo i sastoji u tome da se uživa u onome što je trenutno na raspolaganju, čak iako je to teško i – nije onakvo kakvo bismo želeli.

Savremeni način življenja, zbog brzog ritma i ambicioznih planova, prate depresija i anksioznost; da bi se zaštitio, pojedinac mora da postane nezavisan od spoljašnjeg okruženjaDa bi se takva autonomija stekla, potrebno je naučiti kako da se nagradimo i potrebno je razviti sposobnost da se pronađe svrha življenja i da se uživa u svom životu – bez obzira na spoljašnje okolnosti.

Pošto proces ostvarenja kontrole nad sopstvenim doživljajem stvarnosti negde mora da počne, predlažem menjanje samog sebe. Veliku promenu možemo pokrenuti na mestu sa koga se definiše šta je važno – a šta nije; sa tog mesta, moguće je manje se fokusirati na sebe i svoje nezadovoljtsvo, a više na načine na koje je moguće strukturisati sopstvenu realnost.

Ako naš život zaista zavisi od toga kako koristimo svoju pažnju, onda je pred nama izbor: hoćemo li je usmeravati na ono što će nam obogatiti život – ili na ono što će ga osiromašiti. Kad god informacija iz spoljašnjeg sveta poremeti svest, javlja se stanje psihičke entropije koja ugrožava efikasnost. Dugotrajna iskustva ovakvog tipa mogu i da oslabe naše biće, dotle da nam ulaganje pažnje u ostvarivanje ciljeva postane teško. Ipak, jednom kada naučimo da kontrolišemo svest, svoju pažnju možemo da usmeravamo po volji, pa tada prepreke i odvraćanja više ne moraju da predstavljaju problem.

Osoba koja je ovladala svojom psihičkom energijom i uložila je u svesno odabrane ciljeve, na putu je rasta i razvoja u kompleksnije bićeProširivanjem svojih veština i koračanjem ka sve većim izazovima, svako od nas razvija potencijal da svoj i život drugih učini bogatijim, intenzivnijim i da mu da značenje, kao i da od sebe stvori – izuzetnu osobu.


Izvor: Soulfood.rs

Advertisements

Posted on 18. septembra 2017., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. 2 komentara.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: