Advertisements

U trci za titulama većina ne živi: Kada imate sve, a niste srećni

Uspeh je dobiti ono što želite. Sreća je želeti ono što dobijete. Ali, da li je izreka pisca Dejla Karnegija primenjiva u ovom vremenu i ovom društvu? Ili smo pristali na to da uspeh nije stvar ni lične želje niti lične sreće, nego da je puko ispunjavanje forme i norme? One koja nam je „plasirana“.

Foto: Thinkstock

Važno je samo ono što se vidi spolja, a ne iznutra. Sve je prisutnija hipoteza da se materijalni status nametnuo kao mera uspešnosti, a uz njega još ide i trka za titulama i diplomama. Kao da više nije dovoljno biti „samo“ bogat, nego je neophodno pohvaliti se i doktoratom i zvučnim funkcijama koje izvorno ne želimo.

Da li smo u težnji da ostvarimo ono što je društveno poželjno zaboravili na vlastite ideale?

Psiholog i transakcioni analitičar Bojana Škorić kaže da je uspeh subjektivna kategorija i da se uz njega vezuje osećanje zadovoljstva postignutim, kao i samopouzdanje, mada su, gledano kroz istoriju, materijalni status i titule na neki način oduvek bili pokazatelji uspešnosti. Ali, ne i sreće.

– Ukoliko se ljudi utrkuju oko plate, novijeg modela automobila, ekskluzivnijeg letovališta, pitanje je da li je uz to prisutan subjektivan doživljaj zadovoljstva – kaže Škorićeva. – Jednostavan primer: osobe mogu da se slikaju lepo sređene u skupim restoranima, dobiju mnogo lajkova na slikama na fejsbuku, a u stvari su dan provele sa određenom patnjom, u svađi… Slika koju šalju „gledaocu“ na prvi pogled odaje drugačiji utisak.

Međutim, to što je unutra, ne vidi se, pa je naizgled manje važno i za to se ne mari. Čovek nastavlja da juri za materijalnim, odriče se onog što bi želeo i bira profesije koje zvuče, jer ga to u očima drugih čini većim i važnijim.

– Ulaganje u spoljašnjost je ulaganje u ono što je prvo vidljivo i samim tim lakše dostupno pohvalama iz okoline. Okolnosti takođe doprinose da se takav način usvoji kao prihvatljiv, jer mediji zastupaju taj koncept gledanja na ljudska postignuća. Deo sadržaja koji su zamišljeni kao zabava i razonoda su usmereni na vizuelni aspekt u smislu „ko je bolje stilizovan, ko ima skuplji sat, ko ima veću kuću“. A, to svakako ima uticaj na gledaoce, jer se oni identifikuju sa takvim modelima i usvajaju kao primer uspeha – objašnjava psiholog.

PREPOZNAJTE NEZADOVOLjSTVO

Uprkos postignutom uspehu, može da se desi da ljudi u jednom trenutku procene da imaju sve šta su oduvek hteli – status i titule – ali da se ne osećaju zadovoljno i srećno. I to je dobro:

– Sama činjenica da mogu to sebi da priznaju, je znak da su ipak u kontaktu sa svojim željama, što je značajan prostor za unapređene psihičkog života. To je jedan od problema koji se rešava na psihoterapiji.

Ali, koliko to nekog ispunjava, ne znamo, jer, dodaje, kada čujemo da je neko uspešan, mi zapravo nemamo mnogo informacija o njemu. Možemo da vidimo materijalni status, dok nam izmiču psihološka dinamika i svakodnevna organizacija života. Zato je uspeh utoliko subjektivna kategorija, jer svaka osoba za sebe treba da odredi i definiše šta je za nju uspešno. Materijalni status i titule kao pokazatelji su pojmovi koji se mogu automatski povezati sa pojmom zadovoljstva životom, što je pogrešno. Oni kod nekih ljudi mogu da utiču na stvaranje mišljenja u kom se bogatima sa titulom prispisuju osobine, način života i opisi koji ne moraju da budu istiniti.

Ipak, Škorić objašnjava da na neke pojedince, imperativ materijalnog uspeha i kompetitivnosti sa drugima uspe da postigne uticaj. I to uz podršku okoline koja vrednuje isključivo novčane i statusne vrednosti, bez obzira na hiperinflaciju diploma i mešanje pojmova zvanje i znanje.

Kako smo došli do toga da se stalno utrkujemo da budemo bolji i važniji od nekog drugog, ali ne tako što ulažemo u svoju unutrašnjost, već samo u spoljašnjost?

– S jedne strane, poređenje sa drugima počinje dok je dete malo, kroz jednu od roditeljskih metoda vaspitanja. Oni mu govore: „Kako si trapav, spor, pogledaj kako je tvoj drug to bolje uradio, kako je on mogao da ima sve petice?“. Takva pitanja čovek može da usvoji kao način razmišljanja i delovanja – da u odnosu na drugog ima bolju ili lošiju sliku o sebi. S druge strane, situacije iz realnosti stavljaju ga u stanje da se poredi sa drugim, a tipičan primer jesu konkursi za posao. Danas se na jedno radno mesto preko konkursa prijavljuje i više od 300 osoba, a jedna od rečenica koja na suroviji, grublji način opisuje onog ko ima moć da odlučuje o zaposlenima je „Ako ti nećeš, ima ko hoće“. U takvim okolnostima čovek može da dođe u poziciju da drugog vidi kao konkurenciju sa kojom mora da se takmiči – objašnjava sagovornica.

BITI PONOSAN NA SEBE

Bogatstvo mereno novcem, kućama i kolima, ne mora da znači ništa ako čovek radi posao koji ne voli i koji ga unesrećuje. Dešava se i da mnogi naslede bogatstvo, ali nemaju psihološke aktivnosti koje im život ispunjavaju.

– Zato je od velike važnosti da osoba ima posao ili hobi, u čijem obavljanju pronalazi smisao, smatra ga važnim i čije izvršenje joj donosi osećaj zadovoljstva, doživljaj da je uradila nešto vredno, zbog čega je ponosna na sebe – kaže psiholog.

Nije otuda čudno što u materijalističkom društvu,istumbanih vrednosti, običan čovek ako ne ume da se prilagodi počne da gubi samopouzdanje. Ukoliko, kako kaže psiholog, tokom odrastanja usvoji da su za njega prave vrednosti znanje, poštenje i steknute veštine, može da dođe u situaciju da ne uspe da pronađe posao ili da mu izmakne društveno priznanje. U takvom okruženju gubi samopouzdanje, jer stiče utisak da nema sposobnosti da ispuni ono što mu je važno. A u stvari, okolnosti mogu da budu problem,  jer mu ne daju prostor za ostvarenje želja. Koliko zbog toga strada njegovo unutrašnje biće?

– Osoba može da reaguje osećanjem nezadovoljstva, ljutnje i tuge zbog onog šta joj se dešava, da ima doživljaj nepravde, jer je uradila sve što je dobro, ali da njeni ispravni principi nisu prepoznati kao takvi. Ovo je jedan od razloga „odliva mozgova“ iz društava u kojima se ne radi na organizovanoj podršci u različitim oblastima društvenog delovanja: obrazovanju, kulturi i privredi. Ova vrsta reakcije ne javlja se samo kod akademski obrazovanih, već i kod osoba koje se bave zanatima – primećuje Škorićeva.

Ona savetuje da se čovek koji želi da sačuva sebe u sistemu koji propagira drugačija merila uspeha, prepozna i zbliži sa osobama koje dele iste vrednosti. Jer, ukoliko takva nezadovoljstva duže potraju, tada pati unutrašnje biće i može da se razvije osećanje ljutnje, depresivna reakcija, psihosomatske tegobe…

Piše: Tatjana Loš

Izvor: b92

Advertisements

Posted on 28. maja 2017., in Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: