Advertisements

Kojom bojom govorite?

Njutnova ideja da među sedam osnovnih boja uvrsti indigo, danas deluje neobično. Međutim, fizičar Geri Valdman tvrdi da Njutn boje nije nazivao identičnim imenima kao što mi danas činimo, a indigo boja je unela mnoge dileme pa se tako nekada nalazi na spisku boja duge a nekada ne. Da li to što je Njutn boje nazivao drugačije nego oni koji govore engleski u 21. veku znači da ih je drugačije i opažao?

wikimedia

Zapažanje da u Ilijadi i Odiseji nema plave boje, neke čitaoce dovelo je do zaključka da su u antička vremena ljudi drugačije videli dok drugi tvrde da je samo klasifikacija boja bila drugačija. Da li jezik oblikuje opažaje ili opažaji jezik dilema je kojoj se ne nazire kraj, a njena zagonetnost posebno dolazi do izražaja kada je reč o bojama. Govornici različitih jezika često nemaju isto shvatanje boja kao ni njihovu podelu, a sve veći broj istraživanja ovog fenomena pokazuje da je odnos između kognicije i jezika veoma složen, pa umesto odgovora eksperimenti dovode do novih pitanja.

Na Čuo univerzitetu u Tokiju sproveden je 2015. godine eksperiment za koji psiholog Jal Jang tvrdi da pokazuje da kategorije boja postoje i pre nego što znamo reči. Njegov tim je skenirao mozgove beba i odraslih ljudi dok posmatraju slike različitih boja i beležene su reakcije na promene. Kada je na primer plava boja prelazila u zelenu, i kod odraslih i kod beba, primećene su aktivnosti u određenom delu mozga zaduženom za obradu vizuelnih podataka, dok ove reakcije nije bilo kada je boja prelazila samo iz jedne u drugu nijansu.

U drugom eksperimentu koji je sproveo tim profesora Janga bebama su prikazivane slike nasmejanih lica u različitim bojama ili različitim nijansama. Osnovna pretpostavka bila je da je reakcija kod beba na nov stimulus uočljiva i da ono što je novo posmatraju duže. Tako su reagovale na novu boju, ali ne i na nijansu. Iz ovog istraživanja bi se mogao izvesti zaključak da je kategorizacija boja urođena pa samim tim i univerzalna i nezavisna od jezika. Međutim, kako objasniti razlike koje postoje u shvatanju boja u različitim jezicima?

Jezik boje

Istraživači se uglavnom slažu da jezik modifikuje kategorizaciju boja i da sredina utiče na to kako ćemo posmatrati svet oko sebe kao i kada ćemo reći da je promenjena boja a kada samo nijansa, ali ipak eksperimenti poput ovog pokazuju da možda postoje kognitivni procesi vezani za boje stariji od jezika. Šezdesetih godina prošlog veka antropolozi Brent Berlin i Pol Kaj krenuli su u potragu za univerzalnim zakonom po kome se klasifikuju boje i koji bi važio u svim kulturama.

Nakon analize 98 jezika, Berlin i Kaj su uočili da ukoliko u jeziku postoje samo dve reči za boje, to će biti crna i bela, odnosno tamna i svetla. Treća boja će biti crvena, a sledeća u nizu zelena ili žuta dok jezici sa pet boja imaju i zelenu i žutu. Tek uvođenje šeste boje sa sobom donosi podelu na zelenu i plavu, a upravo ove dve boje dovode do najvećih razlika među jezicima. Nakon ovih boja, prema njihovoj teoriji, pojaviće se braon, ljubičasta, roze, narandžasta i siva za koje u mnogim jezicima ne postoje reči. Istraživanje Berlina i Kaja pretrpelo je više kritika, koje su se često zasnivale na nedovoljno raznolikim jezicima koje su analizirali. U svakom slučaju, jezička relativnost je dovedena u pitanje.

Najpoznatija teorija jezičke relativnosti je Sapir-Vorfova hipoteza, po čijoj jakoj verziji struktura jezika određuje kako posmatramo svet, ali se uglavnom poziva na slabiju verziju po kojoj jezik samo utiče na opažanje, ali ga ne određuje. Dvadesetak godina nakon postavljanja Sapir-Vorfove hipoteze, tačnije pedesetih godina 20. veka, psiholog Rodžer Braun i lingvista i neurolog Erik Leneberg želeli su da razreše dilemu jezičke relativnosti, ali i da Sapir-Vorfovu hipotezu prilagode okvirima jednog jezika. Ispitivali su govornike engleskog i zuni jezika i došli do zaključka da je lakše zapamtiti boju za koju u maternjem jeziku postoji naziv.

Početkom 21. veka više psihologa je sprovodilo istraživanja sa govornicima himba jezika. Njihova kategorizacija boja se zbog načina života u potpunosti razlikuje od one koja postoji u evropskim jezicima. Imaju samo četiri kategorije a u svakoj od njih se nalazi po nekoliko različitih boja, po shvatanju Evropljana. Govornici engleskog su lakše od govornika himba jezika razlikovali plave od zelenih kvadrata, ali su zato ispitanici iz Namibije vrlo lako razlikovali različite nijanse zelene, koje u njihovom jeziku spadaju u različite boje. Slični rezultati su dobijeni i u eksperimentima u kojima su učestvovali govornici engleskog i ruskog jezika.

Boja koju bi u velikom broju jezika nazvali plavom ekvivalentna je dvema osnovnim bojama ruskog jezika (sinniй i goluboй) koje bi u engleskom, kao i u srpskom jeziku, bile nazvane svetlijom i tamnijom nijansom iste boje. Međutim, u ruskom jeziku su to potpuno različite boje, kao u nekom drugom jeziku žuta i crvena. Po dve osnovne boje koje bismo nazvale plavom postoje i u italijanskom (blu i azzurro) i grčkom jeziku (μπλε i γαλάζιο). Dok je prevod za tamniju boju lako pronaći u većini jezika i odgovara plavoj boji, svetliju je teže prevesti ali i uspostaviti ekvivalenciju među bojama iz ova tri jezika.

Sa druge strane, u japanskom jeziku dugo je postojala jedna reč koja označava i plavu i zelenu boju (Ao). Početkom 20. veka kada u Japan stiže prvi školski pribor uvezen sa Zapada a u njemu i bojice gde su plava i zelena uvek odvojene, u japanskom jeziku se pojavljuje reč Mindori koja označava zelenu boju ali ona se i dalje shvata kao nijansa češće nego kao posebna osnovna boja. Koliko je Ao kao zajednički naziv za plavu i zelenu ostala prihvaćena, pokazuje i činjenica da se za zeleno svetlo na semaforu koristi upravo ova reč, a strance ponekad zbune oni na kojima se pojavi plava nijansa.

Plava boja čest je akter kulturoloških razlika, a pre oko 150 godina Britanac Vilijam Gledston, koji je inače bio političar i četiri puta premijer, u svojoj knjizi ”Studije o Homeru i njegovom dobu” došao je do zanimljivog zapažanja. Proučavajući Odiseju primetio je da je upotreba boja krajnje neobična pa je tako na primer med zelen a gvožđe ljubičasto. Najčešće se pominju crna i bela boja (stotinama puta), crvena, žuta i zelena se pominju desetak puta, dok plave boje uopšte nema.

Filolog Lazarus Gjeger nekoliko godina kasnije podstaknut ovim zapažanjem počinje da traži plavu boju u drugim antičkim spisima ali je ne nalazi. Islandske sage, kineske narodne priče, hebrejska verzija Biblije, pa čak i indijske himne u kojima ima mnogo opisa neba – sve je napisano bez pominjanja plave boje. Jedino su Egipćani imali reč za ovu boju koju su jedini i proizvodili pa je mnoge tumače ovo dovelo do zaključka da plave boje u prirodi ima mnogo manje nego što mislimo, pa da čak ni nebo nije toliko plavo.

Piše: Jovana Nikolić

Izvor: Elementarium

Advertisements

Posted on 5. maja 2017., in Svaštara, Zanimljivosti. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: